Takav je Novica Veličković. Kapiten. Ratnik. Grobar. I jedno veliko – čoveče.
Danas, kada sedi kao tim menadžer Mege, ostaje gorčina.
Ne jer je tamo, nego jer nije ovde. Nije tamo gde pripada.
Na klupi svog Partizana. U svom domu. U crno-belom.
Fali.
Fali ta razbijena arkada, fali krv koja ne znači povredu, već borbu za sveti grb.
Fali pogled kojim bi “oči iskopao” sudiji zbog nepravde.
Fali glas koji ne zna za šapat kad saigrač spava na terenu, nego grmi:
“Probudi se, bre! Igraš za Partizan!”
Fali taj osmeh posle pobede, taj urlik posle zakucavanja, ta šaka u dres kad svira himna Partizana.
Fališ, Novice.
Za one koji možda ne znaju:
– Najmlađi kapiten u istoriji Partizana
– Osvojio 11 trofeja u crno-belom
– Najtrofejniji igrač Partizana u modernoj eri
– MVP domaće lige i Jadrana
– Čovek koji je u Real Madrid otišao kao kralj, a vratio se kući – kao vernik.
A kad god se pomisli da nema više šta da se kaže, samo pustiš njegov govor saigračima, posle meča sa Zvezdom:
„Meni je Partizan sve, i mene boli k… za ovu st*. Nek me vređaju. Ali dajte maksimum! Nemoj da mi ne date! Ja ću otići, vi trenirajte ovde, bre! Ko je najbolji?!**“
Nije tu bila potrebna ni kamera, ni prenos. To su bile reči vođe.
To se ne trenira, to se ne može kupiti. To se rađa sa crno-belim u grudima.
I dok neki sede na klupi, a ne znaju gde su došli,
dok neki dolaze i prolaze kao prolazni najamnici,
Grobarstvo – ono pravo, ono što bode, što boli i što traje –
nema ko da prenese.
A imamo Novicu.
Zar je moguće da nema mesta za njega?
Za čoveka koji je poštovao Partizan više nego sebe?
Koji je igrao na bolove, na hramanje, s flasterom preko arkade, ušivenom glavom i suzama u očima?
Zar ne treba baš on da sedi uz Žoca i da kao živa senka prenosi ono što nikad neće pisati u ugovorima?
Jer, nije sve u statistici.
I nije Partizan klub u koji se dolazi samo zbog para.
To je poruka koju Novica zna da prenese.
I da je vrisne – ako treba.
Zato:
Za sve nas, za sve Grobare, za svako dete koje nosi 12-ku na leđima,
za svaku razbijenu glavu, svaku suzu, i svaku pobedu kroz krv i znoj –
vratite Novicu kući.
Jer…
Jedan je Novica. Kapiten.
I takvi se ne zaboravljaju. Oni se ne smeju skrajnuti.
Goran Bošković
Volimpartizan.rs
