Nervoza u Partizanu nije izgovor — ona je dijagnoza koju niko neće da čuje
Piše: Volimpartizan.rs
Kada iskusni fudbaleri počnu da sude sami sebi na treningu i da se prepiru sa trenerom oko pravila vežbe, to nije “incident koji se dešava u velikim kolektivima.” To je klub koji tone, i u kome svako — od uprave do igrača — aktivno gura dno još niže. Sredina sezone, trka za drugo mesto, a u Zemunelu se raspravlja o tome ko dosudi prekršaj na skraćenom terenu.
Gajas Zahid je odlučio da bude sudija. Saša Zdjelar je odlučio da bude advokat slobode govora. Srđan Blagojević je morao da prekine trening i pošalje sve u svlačionicu da se ohlade. U bilo kom normalnom profesionalnom klubu, ovo bi bila anegdota koja ne izlazi iz četiri zida. U Partizanu, ovo je samo još jedan dan.
Zdjelar, Zahid i trening koji otkriva istinu o Partizanovoj svlačionici
Rekonstrukcija je jednostavna, a upravo zato bolna. Zahid samoinicijativno dosudi prekršaj za svoj tim. Blagojević, koji na treningu obavlja ulogu sudije, kaže da faula nije bilo. Normalna situacija — trener je sudija, njegova reč važi, vežba se nastavlja.
Ali ne u ovom Partizanu.
Zdjelar se uključuje opaskom da “nije u redu da se sputava tuđe mišljenje.” Na treningu. U vežbi. Gde trener postavlja pravila. Blagojević mu predlaže da ako mu se ne sviđa, može da napusti trening. Zdjelar odbija. Tenzija traje nekoliko minuta. Trener prekida sesiju.
Hajde da budemo iskreni: da je ovo uradio dvadesetogodišnjak iz omladinske škole, rekli bismo — mlad je, naučiće. Ali ovo su iskusni profesionalci. Zdjelar je čovek koji je nosio Partizanov dres, kapiten, otišao, vratio se. Zahid ima iza sebe norveški fudbal i internacionalnu karijeru. Obojica znaju — ili bi trebalo da znaju — da trening nije mesto za rasprave o demokratiji.
Zašto frustracija Partizanovih igrača nije opravdanje za haos
Prema svedocima, Zdjelarova nervoza potiče od svesti da ne pruža partije na koje su Grobari navikli otkako se vratio u klub. To je ljudski razumljivo. Čovek oseća pritisak, zna da ne igra na nivou koji se očekuje od njega, i ta frustracija negde mora da izađe.
Ali evo pitanja koje me muči: zašto izlazi na treningu, na relaciji sa trenerom, umesto da izlazi na terenu?
Lako prepoznam razliku između igrača koji frustraciju kanališu u rad i onih koji je kanališu u eksplozije. Prva vrsta podiže tim. Druga ga guta. I kad vidim da čovek koji bi trebalo da bude stub stabilnosti u svlačionici pravi scenu jer trener neće da prizna prekršaj na vežbi — to mi govori više o stanju u klubu nego bilo koji rezultat.
A Zahid? Podsetimo se njegovog januarskog intervjua za Mozzart Sport, gde je rekao da su mu “Nenad Stojaković i Srđan Blagojević rekli da ne odlučuju ko igra u Partizanu.” Jedan komentar koji bi u zdravom kolektivu bio nemoguć. U Partizanu — samo još jedan citat za arhivu disfunkcije.
Neisplaćene plate u Partizanu — sistemski problem, ali ne alibi
Da, igrači u jednom trenutku nisu dobili dve plate. Da, to je nedopustivo. Da, uprava je to rešila pred martovski monitoring. I da, takve stvari stvaraju tenziju.
Ali evo gde moram da budem oštar, pa makar se polovina čitalaca ne složila sa mnom: neisplaćene plate objašnjavaju lošu atmosferu, ali ne opravdavaju ponašanje na treningu. To su profesionalci koji zarađuju za život igrajući fudbal. Milioni ljudi rade u težim uslovima, pod gorim pritiskom, za manje novca — i ne prave scene na poslu.
Kada neisplaćene plate postanu izgovor za sve — za lošu igru, za svađe sa trenerom, za raspad discipline — onda smo ušli u teritoriju gde se niko ne drži odgovornim ni za šta. A to je upravo Partizanov problem. Svako ima izgovor. Niko nema rešenje.
Partizanov autoritarni vakuum — ko uopšte vodi ovaj klub?
Evo šta me najviše brine, i ne mogu da se otresem ovog osećaja: Blagojević je morao da prekine trening. Prekinuti trening znači da je izgubio kontrolu nad grupom na nekoliko minuta. I mada je reagovao — poslao sve u svlačionicu, markirao granicu — sama činjenica da je igrač mogao da odbije da napusti trening i da to nema posledice govori o autoritetu koji visi o koncu.
Čelnici se bore za pozicije. Treneru igrači govore da ne odlučuje ko igra. Kapiten — ili čovek koji bi trebalo da bude lider svlačionice — pravi scenu na vežbi. Grobari gledaju kako se tim muči mesecima.
Krug je zatvoren i svi su unutra. Uprava ne daje stabilnost koja je potrebna stručnom štabu. Stručni štab se bori da održi autoritet pred igračima kojima kasne plate. Igrači frustraciju iznose na teren i na trening umesto da je progutaju i rade. I na kraju — svako pokazuje prstom na nekog drugog.
Obično u ovakvim tekstovima kažem “ali ima nade.” Ovaj put nisam siguran da je ima u ovoj konstelaciji. Nije pitanje jednog incidenta na treningu — to je pitanje strukture koja se urušava na svakom nivou. Partizan se bori za drugo mesto, a iznutra izgleda kao tim koji se bori sam sa sobom.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
