Ne biraš Partizan. On izabere tebe. Možda prvi put kao dete na tribini, dok ti otac steže ruku za svaki gol. Možda kroz stariji bratov šal, koji nosiš kao amajliju. Možda u nekoj kafani, kad cela ulica gori zbog trojke u poslednjoj sekundi. Ne biraš Partizan. On te pogodi pravo u srce i ostane zauvek.
Ta ljubav nije prolazna. Nije uslovljena titulama, trofejima, ni pobedama. To je ljubav koja zna za poraze, pa ih prigrli kao deo puta. Ljubav koja ne pita “koliko je bilo”, već “jesi li bio?”. Ljubav koja se ne gasi kad je najteže — tad tek postaje najjača.
Navijati za Partizan znači nositi nešto veće od sebe. Znači ići u goste s trojicom, protiv njih 300. Znači ostati uz klub kad svi drugi ćute, kad je lakše okrenuti glavu. Znači biti deo porodice — jer nas ima svuda. I svi smo isti kad pevamo istu pesmu.
Zato ova ljubav ne može da se objasni. Može samo da se živi.
Za Partizan dišemo. Za Partizan idemo na kraj sveta. Jer kad kažeš Partizan, ne izgovaraš samo ime kluba. Izgovaraš deo sebe.
Goran Bošković
VOLIMPARTIZAN.RS
