– Mali klubovi, zbog veličine sredine iz koje dolaze, imaju beskrajno veliki ponos jer su svesni svoje vrednosti, upravo takav je bio i verujem ostao fudbalski klub Velež… – kazao je Ivan Ćurković
Da li je podno Starog mosta, nakon što je u bosanskohercegovačkom stradalništvu srušen, sada obnovljen, kako kroz šalu govore „rođeni”, još stariji, svirala gitara i čula se balada, ili je to činila prelepa Neretva; tek, Ivan Ćurković dugo je stajao naslonjen na zid, pokraj stare kujundžinice, s novinarom Josipom Muselimovićem, advokatom i piscem, listajući po vedrom nebu dane mladosti i doba kada je kao sedamnaestogodišnjak postao golman Veleža i omla-dinske reprezentacije Jugoslavije.
Ćurkoviću se gotovo otelo:
– Mali klubovi, zbog veličine sredine iz koje dolaze, imaju beskrajno veliki ponos jer su svesni svoje vrednosti, upravo takav je bio i verujem ostao fudbalski klub Velež…
Čas pre na izložbi, u obližnjem prepoznatljivom mostarskom kafiću „Globus”, koji je postavio njegov drugar Zlatko Serdarović, sreo se s nekolicinom svojih vršnjaka, a kroz njihovu priču uverio se da nije uvek istorija život bez teorije, već naprotiv:
– Kao dečak divio sam se Brkljačiću, Iroviću i Barbariću koji su majstoriski čuvali gol Veleža, ja sam stigao posle njih i tako je započela era nepisanog pravila da je Velež rasadnik odličnih golmana. Onda će doći sjajni Marić, pa odlični Mrgan, NJeguš, Petranović, Damjanac…gde bi me tek odvelo najbrajanje Veležovih velikana Repca, Radiljevića, Mujića, Šestića, Bajevića, Vladića, braće Halilhodžić, Hadžiabdića, Pimorca, Tucea, Sliškovića…, s čijim sam ocem Vladom i igrao!
S nepune 22. godine Ćurković je prešao u Partizan kao naslednik već le-gendarnog Milutina Šoškića. Bez obzira što su mu u Dinamu nudili kule i gradove, kaže da nije zažalio, štaviše.
– Dolazak u Beograd i Partizan bio je moj najbolji potez u životu. S obzirom šta sam sve postigao i kao golman i kao sportski radnik. Tri grada su me obogatili za sva vremena: Mostar, Beograd i Sent Etjen, svaki na svoj način, u određenoj životnoj dobi, ali Beograd je poseban, sve što danas radim nastojim da se odužim Beogradu – priznaje Ćurković.
Uz veliku fudbalsku karijeru, Ćurković je počasni predsednik Partizana, bio je predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, član brojnih evropskih asocijacija. Priznanja i počasne titule redale su se jedna za drugom, dobitnik je Legije časti Francuske koju mu je uručio slavni Mišel Platini. Kad smo mu sve ovo pominjali, lice mu se razvuklo u osmeh:
– Sve to čoveku godi, ali ništa se ne može porediti sa Partizanom, doživljavam ga kao deo svoje porodice, svoju drugu kuću… Tako će biti dok bude mene – iskren je Ivan Ćurković.
Upravo zbog takvih ljudi kao što je Ivan Ćurković sport je sve bliže umetnosti, ili veliki korak u poznatom prema nepoznatom, što mu dođe i kao svojevrsna lirska fudbalska revolucija.
Život je čudo, vremena su se menjala, ko zna da li će više ikad celim Mostarom odzvanjati – „rođeni”, „rođeni” k’o od majke rođeni. Kako god bilo, ostaće pamćenje za one posebne i izuzetne, visoka ti gora, Ivane!
Originalni članak Sportski žurnal
