Ko zaboravlja prošlost nema budućnost. Partizan je 16. aprila 1992 u finalu Kupa šampiona u Istanbulu savladao Huventud iz Badalone i postao klupski šampion Evrope. Ni pre ni posle toga to od ruke nije pošlo ni jednom klubu sa teritorije Srbije. Dakle, istorijski podvig. Iz mnogo razloga. Do titule najboljeg na Starom kontinentu došao je bez stranaca, sa trenerom iz svog kluba – Želimir Obradović je 10 meseci pre toga iz patika uskočio u salonske cipele – igrajući praktično osim jednog meča četvrfinala sa Knorom, sve utakmice na strani. Zbog sankcija međunarodne zajednice prema našoj zemlji. Partizan je bio bez pomoći svojih vernih Grobara, ne i bez navijača. Jer stanovnici Fuenlabrade, gde su crno-beli primali goste, do 1970. sela sa nekoliko hiljada stanovnika, danas modernog grada sa blizu 200.000 ljudi, na domak Madrida, prihvatili su Partizan kao rod rođeni. I poklonili mu srce i dušu.
Nikola Lončar, jedan od desetorice momaka za nezaborav – još Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Ivo Nakić, Slaviša Koprivica, Vladimir Dragutinović, Željko Rebrača, Zoran Stevanović, Mlađan Šilobad i Dragiša Šarić – koji je posle završetka igračke karijere ostao da živi u Španiji, u Madridu, u četvrtak veče uoči utakmice Endesa lige između domaće Fuenlabrade i Obradoira razmenio je poklone sa Oskarom Kintanom, sada predsednikom španskog prvoligaša, tada gradonačelnikom. Time je između ostalog obeleženo 25 godina od sezone kada je Partizan osvojio Evropu. – Bilo je lepo, sa Kintanom sam razmenio poklone na centru igrališta. Ideja je potekla iz Partizana, Šilobad mi je poslao klupsku zastavu koju sam predao Kintani, a on mlađim naraštajima Fuenlabrade. Potom su mladi košarkaši noseći je obišli dva kruga oko terena praćeni aplauzima publike. Partizan je na dar dobio naš poster u kamenu koji uskoro donosim u Humsku – ispričao je Lončar dok ga je voz nosio ka Barseloni, odakle je sinoć za Kanal plus komentarisao utakmicu Barselona – Tenerife.
Евоцирајући успомене Лончар се присетио:
– Фуенлабрада је тада имала нижеразредни клуб, а сада је шпански прволигаш који је учествовао у Еврокупу. У међувремену су стасале нове генерације које нису биле ни рођене кад смо играли тамо и постали шампиони Европе, али у овом граду сви знају за Партизан. Легенда се преноси с колена на колено, јер захваљујући Партизану кошарка се примила у Фуенлабради. Заиграло ми је срце – не крије Лончар.
Каже да се град толико променио, да га они који после 1992. нису долазили сада не би препознали.
– Све је ново, осим дворане која је тада изграђена. Кошеви су били висећи, нисмо могли да се привикнемо док нису донели конструкције. Рецимо, није било доброг хотела у Фуенлабради или околини, па смо били смештени у Мадриду у Ла Хабани, поред стадиона Сантјаго Бернабеу. Понеки пут прођем том уском улицом…
Партизан је имао млад састав, такви су били и лидери, Ђорђевић 25, Даниловић 22 године. Тренер Обрадовић 32.
– Ми остали смо углавном били за одбрану. Имао сам 19 година и учио сам од најбољих. Био сам део екипе која је постигла највећи успех у историји српске кошарке, то је привилегија.
Касније су петорица људи из те трофејне екипе један део каријере провели у Шпанији. Ђорђевић је играо за Барселону и Реал, Накић за Манресу, Лончар за Реал, Хувентуд, Бреоган и Естудијантес, Ребрача за Валенсију. Обрадовић је био тренер Хувентуда и Реала. Од млађих генерација црно-белих за Фуенлабраду је наступао Дејан Мусли, сада дрес овог клуба носе Иван Паунић и Благота Секулић.
S.žurnal
