Danko Lazović je u razgovoru za podkast 2×45 pokušao da uradi nešto što se u Partizanu ne viđa često: da javno objasni zbog čega je aktuelno rukovodstvo poručilo da će se povući ako klub ne izbori plasman u Ligu konferencije. Posle neočekivanog poraza od IMT-a i novog talasa nervoze u Humskoj, ta poruka nije stigla u mirnom trenutku, nego baš onda kada je bilo najlakše sakriti se iza fraza.
Zato ovaj intervju jeste važan. Ne zato što jedna izjava rešava problem, nego zato što pokazuje kako uprava želi da je čita Partizanova javnost: kao grupu ljudi spremnih da preuzmu teret na sebe, a ne da ga prebace na trenera i svlačionicu. To je dobar početak. U Partizanu, međutim, početak nikada nije dovoljan dokaz.
Saopštenje koje teret vraća tamo gde i pripada
Najvažniji deo Lazovićeve poruke nije sama formulacija o mogućem povlačenju, nego objašnjenje čemu ono služi. Kako je rekao, cilj saopštenja bio je da se “skine svaki teret sa igrača i stručnog štaba” i da odgovornost ostane na onima koji vode klub.
To je, urednički gledano, zdrava rečenica. Partizan je prečesto znao da u krizama prvo troši trenera, onda svlačionicu, a tek na kraju postavlja pitanje ko je donosio odluke. Ovog puta, makar na nivou javne poruke, redosled je obrnut.
Lazović je pritom bio jasan i kada je odbio priču da je Saša Ilić vezan za bilo čiju funkciju. “Saša Ilić je vezan za Partizan, ceo svoj život, a ne za Danka Lazovića, Rasima Ljajića ili nekog drugog.” To zvuči i kao zaštita trenera i kao pokušaj da se klub vrati na normalniji princip: trener nije dekor uprave, nego deo sportskog projekta.
Ipak, ovde treba stati na loptu. U Partizanu svaka priča o odgovornosti vredi samo ako je prati pravovremena odluka. Nije dovoljno reći da će uprava snositi posledice. Važno je i kako će reagovati pre nego što posledice postanu nepopravljive. Drugim rečima, nije problem što je rečeno nešto ozbiljno. Problem bi bio ako to ostane samo ozbiljno izgovoreno.
Dugovi i zabrane objašnjavaju haos, ali ga ne brišu
Drugi sloj intervjua tiče se finansijske slike kluba, i tu je Lazović izneo niz tvrdnji koje jesu važne za razumevanje stanja u Humskoj. Po njegovim rečima, Partizan je zatečen sa dugom od 57 miliona evra, dug je u međuvremenu smanjen za više od 20 miliona, a klub se i dalje suočava sa zabranama registracije igrača proisteklim iz ranijih obaveza.
Kao primere je naveo i kaznu od 400.000 evra u trenutku kada je klub pokušavao da dovede pojačanja, kao i novu zabranu zbog provizije menadžeru Goha, za koju je rekao da iznosi oko 35.000 evra. To su detalji koji ne zvuče atraktivno, ali upravo oni objašnjavaju zašto Partizan često deluje kao klub koji napravi jedan korak napred, pa odmah dva unazad.
Važno je reći i sledeće: kontekst nije isto što i alibi. Lazović je to i sam naglasio rečenicom: “Ovo nije alibi.” I tu je u pravu. Navijači imaju puno pravo da traže pojačanja, bolji start i jasniji tim. Ali isto tako imaju pravo da znaju da Partizan u svaki prelazni rok ulazi sa starim računima koji stalno iskaču iz fioke.
Zato ovaj deo razgovora vredi više od pukog žalopojanja. On pokazuje da problem u Partizanu nije samo u tome ko danas vodi klub, nego i u tome što sadašnjost stalno plaća cenu loše prošlosti. To ne pere aktuelnu upravu od sportskog učinka, ali menja ton rasprave: nije isto kada nema plana i kada plan postoji, ali ga stalno sapliću nasleđeni dugovi.
Oslanjanje na decu ima smisla, ali ne sme biti jedini izlaz
Lazović je kao jedan od glavnih izlaza označio okretanje Partizanovoj deci, uz tvrdnju da je transfer Vanje Dragojevića u Rendžers omogućio funkcionisanje kluba. To jeste poznata Partizanova linija spasa: kada nema novca za skupe ispravke, proizvodiš ono što ti je uvek bilo najvrednije.
Tu ima smisla, ali i opasnosti. Ima smisla zato što Partizan bez omladinske škole nije svoj. Opasnost je u tome što omladinci ne smeju postati zamena za sistem. Nije dovoljno prodati jednog igrača da bi klub preživeo sledeći udar. Potrebno je da ta proizvodnja postane sportska i finansijska logika, a ne hitna pomoć.
U tom delu intervju otvara i jednu važnu granicu. Ako već nema velikog novca i ako su pojačanja komplikovana, onda trener i mladi igrači moraju dobiti zaštitu ne samo kroz izjave, nego i kroz realna očekivanja. Partizanova publika zna da prepozna kada klub nešto gradi, ali još brže prepoznaje kada se nužda prodaje kao strategija.
Lazović je priznao i da su plate igračima kasnile, tri zarade prema njegovim rečima, uz tvrdnju da na današnji dan nema dugovanja. I to je podatak koji dodatno pojačava sliku: Partizan možda jeste stabilniji nego pre dve godine, ali još nije stabilan onoliko koliko bi klub takvog imena morao da bude.
Lazović je ovim razgovorom uradio korisnu stvar za Partizan: stao je ispred problema i potpisao odgovornost. To nije malo, posebno u klubu koji je dugo patio od sklanjanja iza magle. Ali ni to nije dovoljno da umiri Humsku. Reč vredi tek kada je prati red, a u Partizanu se red najbrže vidi kroz tim, pojačanja i rezultat. Sve ostalo je objašnjenje. Potrebno, ali još ne i presudno.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
DONIRAJ I PODRŽI
RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs , možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
PayPal donacija
paypal.me/volimpartizan
