Kostićev transfer u Milan Futuro rešava danas, ali otvara sutra — i to bolno sutra koje smo već gledali
Piše: Volimpartizan.rs
Tri i po miliona evra leglo je na račun Partizana i klub može da diše. Ali kad se ta cifra slegne, ostaje gorak ukus koji ne može da opere nijedan budžetski izveštaj. Andrej Kostić, devetnaestogodišnjak koji je u Humskoj proveo manje od godinu dana, pakuje se za Milano — ne u seniorski sastav Milana, nego u Milan Futuro, razvojni tim sa odvojenim budžetom i odvojenom realnošću od one u kojoj igraju Leao i Pulišić. I dok ja tom momku iskreno želim sve najbolje što fudbal može da mu pruži, ne mogu da se otresem osećaja da smo ovo već gledali i da se završilo loše.
Zašto me Kostićev odlazak u Milan Futuro plaši više nego što bi trebalo
Marko Lazetić. To je ime koje bi svako trebalo da izgovori pre nego što počne da slavi ovaj transfer. Crvena zvezda ga je prodala Milanu pre nekoliko godina — mlad, talentovan, perspektivan. Rezultat? Dvanaest minuta za prvi tim. Ne dvanaest utakmica. Dvanaest minuta. Ostatak su bile pozajmice, klupe, čekanje i postepeno tonuće u anonimnost.
Kostić dolazi u istu strukturu. Milan Futuro ima sopstveni budžet, sopstvene ciljeve i sopstvenu logiku koja nema mnogo veze sa onim što se dešava na San Siru. Maksimum koji Futuro može da potroši po transferu bez odobrenja „oca porodice”, kako to lepo kažu, je upravo 3,5 miliona — tačno koliko je plaćeno za Kostića. To nije slučajnost. To znači da je ovo projekat razvojnog tima, ne investicija prvog tima Milana.
A onda dolazi detalj koji me najviše brine: Milan ima pravo na samo dva mesta za igrače van Evropske unije po sezoni. Kostić je Crnogorac. Veliko je pitanje da li će gigant otvoriti jedno od ta dva dragocena mesta za devetnaestogodišnjeg centarfora koji tek treba da se dokaže u Seriji B, gde Milan Futuro igra. Matematika ovde nije na Andrejevoj strani.
Partizanov transfer Kostića — cifre koje zavode i cifre koje govore istinu
Saopštenje kluba kaže: ukupna vrednost do 8 miliona evra. Zvuči impresivno. Ali raščlanimo to.
Fiksno: 3,5 miliona. To je gotovina, to je stvarno, to je leglo na račun.I koje uzgred, odmah ide za monitoring. Bonusi: 4,5 miliona — vezani za prvi tim Milana. U ovom trenutku, Andrej Kostić je od tog prvog tima udaljen koliko je Šabac od Milana. Možda i dalje. Ti bonusi su lepi na papiru, ali realno gledajući, šanse da se realizuju u bliskoj budućnosti su minimalne.
Ostaje i 10 procenata od naredne prodaje, što je standardna klauzula u savremenom fudbalu. Budućnost, klub u kome se Andrej afirmisao, dobija svojih 240.000 evra od razlike u transferima. Sve po pravilima igre. Ali ako Kostić ne probije u seniorski sastav — a statistika kaže da verovatno neće — ta naredna prodaja biće za znatno manju sumu, i tih 10 procenata neće značiti mnogo.
Razumem zašto je Partizan prodao Kostića — ali ne prihvatam da je ovo jedini put
Neću da budem naivan. Partizan je bio stavljen na ivicu ponora. UEFA monitoring, licenca za evropska takmičenja, dugovi koji guše — klub je morao da nađe novac, i to brzo. Kostićev transfer je rešio, kako kažu, „glavni deo problema”. I to priznajem. Ponekad moraš da prodaš da bi preživeo.
Ali evo gde se moj razum i moje srce razilaze: ovo ne sme da postane model. Prodaja omladinaca ne može biti poslovni plan ozbiljnog kluba. Partizan poslednjih godina sistematski rasprodaje mlade igrače — neke pre nego što su uopšte zakoračili na teren u seniorskoj konkurenciji — i svaki put se priča ista priča: „Morali smo.” Razumem pritisak. Ali posle 50 godina praćenja ovog kluba, razvio sam alergiju na reč „morali” kada se ponavlja iz sezone u sezonu, a ništa se suštinski ne menja u načinu na koji se klub vodi.
Postoji drugi način. Mora da postoji. Zdraviji model upravljanja, realniji budžet, manje zavisnosti od prodaje dece koja još nisu ni pokazala šta mogu. Jer ako svake godine prodajemo po jednog, dva, tri Kostića da bismo platili račune, onda ne gradimo klub — onda gasimo požare šibicama iz iste kutije.
Andreju Kostiću — želim ti sve, ali se plašim za tebe
Naučio sam odavno jedno: veći klub ne znači bolji razvoj. Ponekad je upravo suprotno. Najveći talenti koje sam gledao nisu propali jer nisu bili dovoljno dobri — propali su jer su prerano završili u sistemima koji ih nisu imali strpljenja da razviju. Milan Futuro će Andreju dati infrastrukturu, uslove, profesionalizam. Ali neće mu dati ono što bi dobio da je ostao još godinu-dve i igrao pred navijačima koji skandiraju njegovo ime — samopouzdanje utakmice koja nešto znači.
Momak je rođen 2007. godine. Ima devetnaest leta. U Partizanu je proveo manje od godinu dana — stigao u junu, prodat u martu sa odloženim dejstvom. Ni sezona nije prošla. Koliko je utakmica realno mogao da odigra u tom periodu? Koliko derbija, koliko evropskih noći, koliko trenutaka koji te izgrade kao igrača i kao čoveka?
Želim da me Andrej Kostić razuveri. Želim da za tri godine čitam kako je debitovao za prvi tim Milana i da se setim ovog teksta i pomislim: „Grešio sam.” Ali posle svega što sam video — posle Lazetića, posle desetina mladih igrača koji su iz regiona otišli u mašinu velikih klubova i nikada se nisu vratili na površinu — moj optimizam je ograničen, i ne stidim se toga.
Ono što me zaista muči, i na šta nemam odgovor, jeste ovo: da li Partizan uopšte ima viziju razvoja koja ne uključuje prodaju sledećeg talenta čim se pojavi na radaru? Jer sa moje strane, vidim samo obrazac koji se ponavlja, i svaki put kad pomislim da sam ga razumeo, shvatim da me zapravo samo više boli.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
