Železnička i autobuska stanica, prolazimo kroz industrijsku zonu. Ništa lepo. Nekih pola sata hoda dalje stižemo do ulice koja više liči na englesku, nego li na italijansku. Kao da smo u Londonu, ne u Bolonji. I dalje se ne nazire ništa spektakularno. A samo 200 metara niže, na naizgled običnoj raskrsnici, crveni britanski autobus na krovu restorana. Da, pravi britanski autobus. Crveni. Na krovu.
E, to je već nešto!
Dobro došli u Bolonju, u Vitoria station restoran, piceriju. „Stanica“ na kojoj često vole da siđu poznati sportisti koji prolaze kroz ovaj grad, pa makar i posle odigrane utakmice. Često tu picu jedu Sale Đorđević, Stefan Marković, Miloš Teodosić, ranije je imao običaj da dođe i Siniša Mihajlović. Dovoljno je da prođete kroz dvoja vrata, provirite unutрa pa da i sami shvatite zašto je to tako.
To je hram sporta. Hram košarke na svoj način. Beograd ima Pionir, Bolonja ima ovaj kafić. Oseća se ljubav prema sportu, gledaju se tu utakmice Kalča i basketa u HD rezuluciji, po plafonu gomila dresova, sportisti su redovni gosti. Idila.
Iako do ove stanice – koju nismo smeli da propustimo, a jedva smo je našli jer kao da je namerno sakrivena od sveta – niko nije znao reč engleskog jezika da „bekne“, unutra smo imali više sreće. Dolazimo oko dva časa popodne, pred njihovu pauzu koja nastupa oko 15 časova i ne rade sve do pola osam. Pa onda udaraju do zore. Zato je i malo praznije u to doba kada smo zakucali na vrata. A nama dobro došlo.
Pre ulaska smo „zurili“ u onaj autobus na krovu, a kada smo se tamo našli… Pa, nismo znali gde prvo da pogledamo.
Naravno, šank je tu, upada u oči, u sredini je prostorije, pa smo od toga krenuli. Na naše reči od konobara ne dobijamo željeni odgovor, ali potom nailazi čovek, kasnije saznajemo da se zove Luka Guera i da je jedan od vlasnika objekta, a što je najvažnije – možemo da se sporazumemo. I tu kreće priča.
Pitamo za obračun Partizana i Virtusa. Hoće da pomogne, ali vidi se da ne prati baš do kraja. Ne možemo da se koncentrišemo na to što nam priča jer sve vreme pogled luta po plafonu gde su načičkani, jedan pored drugoga, svi dresovi ovoga sveta. Dobro, preterujemo, ali ima ih svih mogućih, od košarkaških Virtusa i Fortituda, preko fudbalskih Bolonje i drugih italijanskih timova, do vaterpola i odbojke i stranih fudbalskih klubova. Nema šta nema, da vam pamet stane.
Od Marka Di Vaja, preko Alesandra Del Pjera, Totija, do Denisa Rodmana i jedno 10 različitih dresova Virtusa, te potpisa cele vaterpolo reprezentacije.
„Počeli smo našu avanturu 1994. godine. Od tada smo ugostili brojne košarkaške i fudbalske timove. Posebno smo imali tu čast da igraju utakmicu u Bolonji sa Virtusom i Fortitudom. Svakog vikenda imamo goste iz tih timova. Mnogo igrača dolazi na večeru. Kao i igrači iz drugih timova koji igraju protiv Virusa i Fortituda. Dođu da igraju, pa posle utakmice – ovde“, kaže nam Luka i objašnjava kroz osmeh, kao i da sam ne veruje otkud toliko dresova, da ih na plafonu ima više od 200, što fudbalskih, što košarkaških.
I dodaje…
„Ako dođite ovde na večeru, sigurno ćete videti nekog od sportista, ili košarkaša, ili fudbalera. Nama to jako prija jer je Bolonja sportski grad. Basket city. Imamo dva gigantska tima. Kada je derbi naši konobari se često zadirkuju na tu temu, jer neki navijaju za jedan, drugi za drugi klub. Obično je u Italiji fudbal na prvom mestu, njega svi prate. Ali, u Bolonji je košarka broj jedan“, kaže nam Luka, dok u isto vreme, dok ga malo ometamo, pokušava da organizuje radnike u šanku.
Victoria station nećete pronaći u brošurama turističkih agencija. Nećete je pronaći ni na internetu čak iako znate da postoji neki takav lokal. Kada smo čuli da postoji takav hram u kom se okupljaju i košarkaši i fudbaleri i odbojkaši i vaterpolisti i da niko od njih ne može da dođe u Bolonju a da ne svrati u ovo “tajno” mesto, nismo mogli da odolimo izazovu. Prihvatili smo ga. I gorko bismo se kajali da nismo.
Dok razgovaramo u tišini pred pauzu u radu, prilazi nam konobarica, i pretećim tonom, ali kroz osmeh, dovikuje:
„Vidimo se sutra na utakmici. Napred, Virtus“. Nismo imali dilemu da zna zbog čega smo tu.
Demonstrativno ponavlja istu rečenicu pokazujući tetovažu na zadnjem delu ruke. Grb Virtusa sa natpisom „Totalmente dipendente“. U prevodu – „Potpuno zavisni“… Sve je jasno.
Potom odlazi do kolege i objašnjava mu da u Bolonji upravo gostuje „legendarni klub, Partizan, legendarni klub“. Pomalo nerealna scena… Srećom, mogli smo to sve da osvedočimo fotografijom…
Uvidevši da joj je šef tu, odlazi sa osmehom na licu, a mi nastavljamo našu priču.
Interesuje nas, da li u ovaj restoran znaju da svrate srpski sportisti, kao što smo čuli da je to slučaj. U pomoć Luki pritrčava kolega koji se mnogo bolje razume u tematiku. Ne sećamo se imena, ali ako vam nešto znači počinje na slovo D. Toliko se sećamo. Ne zna engleski, ali Luka sada služi kao prevodilac.
„Teodosić i Marković su jako bitni za grad, za tim. Ako je iko trenutno bitan to su oni. Par dana pre utakmica znaju da dođu ovde. Eto, bili su juče ovde. Đorđević svrati ređe, s vremena na vreme. Jako je teško razgovarati sa Đorđevićem jer je često u društvu igrača, imaju svoje teme. A sa igračima smo razgovarali. Često naruče picu, to uvek ideprvo, pa onda posle toga ko šta voli, hamburgere ili slično. Naravno, nikada ne naručuju alkohol“, objašnjavaju nam domaćini i pokazuju rukom ka stolu koji je malo izdvojen, odmah pored prostora gde se pravi pica.
Dakle, to im je mesto za uživanje i druženje. I izgleda ovako…
S obzirom da su nam sagovornici u nekim četrdesetim godinama, pitamo za bivše igrače Virtusa koji su dolazili iz Srbije. Naravno, nismo morali to ni da pretpostavljamo, prvi im na pamet pada Predrag Danilović. Pominjemo Paspalja, Savića i ostale ali…
Sa sjajem u očima se u ovom gradu pričao Daniloviću. Odmahuju rukom, odmahuju glavom…
„Danilović… Veliki igrač Virtusa, veoma poznat igrač ovog kluba. Ostao je upamćen što je nosio onu baklju, toga se mnogi prisete. Sećamo se i Đorđevića iz vremena kada je igrao za Fortitudo. Svaki put kada igraju Virtus i Fortitudo, to je jako bitno. Grad potpuno, ali potpuno stane“, objašnjava nam novi italijanski prijatelj, dok vlasnik Luka pokušava da prevede.
Dobro, ispričali smo mnoge stvari o košarci. Ređao je Lukin “pomoćnik” velikane ovog sporta koji su dolazili na ovu “stanicu”. Uostalom, njihova imena su svuda po zidovima, a sve to je pojačano fudbalskim dresovima, kao i zastavicama koje se razmenjuju na početku utakmice. Znate na šta mislimo, često služe kao dekoracija u različitim prostorima. Kada smo već kod toga…
A kako stoje stvari sa fudbalerima? Znaju li oni da svrate? Dolaze li Siniša Mihajlović, njegovi igrači?
„Siniša Mihajlović je ranije dolazio, ali sada ne, iz poznatih razloga. Njegov stručni štab voli ovde da dođe, kao i ceo fudbalski tim. Često su naši gosti“, ističu naši domaćini, a dodaju kao goste i Danila Galinarija, kao i ostale italijanske igrače koji igraju za reprezentaciju.
Vremena za taljatele u bolonjeze sosu nažalost nismo imali, kao ni za velike hamburgere koje je Luka pominjao kao specijalitet kuće. Pored onakvog ambijenta hrana nije ni potrebna. Nahranjeni ste na svaki mogući način ako volite košarku, fudbal, sport, život.
Ako vas put nekada nanese u Bolonju, Victoria station je stanica koju nipošto ne smete da promašite. Samo gledajte gde je veliki crveni autobus nasred krova. Ne možete da promašite.
FOTO i TEKST: MOZZART Sport
