Pravi GROBARI, ma gde su i gde se nalaze, o Partizanu misle 24 sata dnevno.Jedan od takvih, pravih GROBARA u srcu i duši, je i naš ALEKSANDAR BRKOVIĆ.Rukometni trener koji sada svoj “hleb zarađuje” u Izraelu, rado je pristao da za naš sajt periodično i kada mu vreme dozvoli, piše neku vrstu iskrene ispovesti o svemu što ga tišti i onome što se nadvilo na RK Partizan…
Prva u nizu kolumna stigla je iz Izraela..ALEKSANDAR BRKOVIĆ, iskreno i bez dlake na jeziku samo za sajt Volimpartizan.rs
Mogao sam…
Tradicija. Važna i poštovana reč u nas Srba. Slavlja, posebni dani, pomeni, velike pobede, a i porazi, imena i prezimena, trofeji… Sve to ljudi ovih krajeva obeležavaju čuvajući neku tradiciju koja je u vezi sa nečim. Naravno i sajtovi. Internet nema tradiciju kao sve ono što smo stvarali tako dugo kao neke uopšteno pomenute stvari, ali zahvaljujući njemu (internetu) lakše čuvamo neke podatke i potom ih objavljujemo. Ovo su časopisi i fanzini našeg vremena, a budućnosti ko će ga već znati.
Piše Goksi jedan dan, kaže „ajde da zapalimo internet“.
Mislim se izgorećemo prvi, šta da mu odgovorim, ne znam ni sam. Rekoh sebi da ne znam ni šta je još ostalo, a da nije izgorelo. U vatri želja, lažnih obećanja, podmetnutih požara, dolivanja ulja na vatru pa čak i samozapaljivanja. Izgoreli smo mi moj Gorane, a da i ne znamo, a ako još nismo brzo ćemo, krčkamo se i(li) pečemo, lagano…
Onda razmišljam pisaću o mom rukometu, lepo i afirmativno. O tome kako deca lepo igraju, kako ih vode istinski majstori, kako nadmašuju realne mogućnosti. Svi zajedno. Kako su kao virtuozi usavršili perpetuum mobile itd. A to itd.znači da je i tako dalje. Gde dalje? Kako? Sa čim? Šta će biti sa klubom? Niko ga neće zapaliti, nema potrebe, rekao sam da je malo šta ostalo, a da već nije izgorelo. Ne samo u RK već i u Partizanu sa drugim prefiksima.
Kod itd.je tačka o lepim stvarima. Ima tu blaga u mlađim kategorijama i fenomenalnih stvari, sada je pažnja na seniorima. Zato tačka.
Mogao sam, možda, da pišem i o tome kako su nas unazadili, sada 5, a ovim tempom možda i celih 10 godina.
Mogao sam da pišem kako nas je jedan glumac tada, Rowan Atkinson, upropastio svojim odlukama.
Mogao sam da pišem kako nas je tadašnja klika nekih rukovodilaca zaustavila u naletu koji srpski rukomet nije mogao da prati, kamoli da stigne.
Mogao sam da napišem kako su nam uhapsili glavnog sponzora, koji naravno još nije pravosnažno optužen.
Mogao sam da napišem da je liga vanstatutarno proširena pet dana pre poslednjeg kola pa klubovi koji su se borili za opstanak na krv i nož do pretposlednjeg kola, za tim u poslednjem više nisu imali potrebe.
Mogao sam da pišem da je to poslednje kolo moglo da donese titulu i nekom drugom.
Mogao sam da pišem da od tada klub nema sredstava za normalno funkcionisanje.
Mogao sam da pišem da klub čuvaju tri, četiri luda čoveka.
Mogao sam da pišem da osim na strani, samo par puta su navijači na Banjici organizovano bodrili momke u ovih par godina veeeeelike krize.
Mogao sam da pišem da u takvoj situaciji čak i bez minimalca ekipa je igrala pre dve sezone plej of, a prošle sezone se borila za titulu do kolo pred kraj i igrala F4 kupa.
Mogao sam i da ćutim, da ne pišem…ali to onda ne bih bio ja.
Mogao sam još puno toga, ali nisam.
Ipak sam odlučio da pišem o lepim stvarima u mom klubu…
Kako kojim?
Aleksandar Brković
Zabranjeno kopiranje i objavljivanje teksta bez dozvole autora ili sajta.
