Da li ste na utakmicama Partizana videli trenera koji prilično često energično izdaje uputstva igračima dok Željko Obradović sedi na klupi i analizira igru?
Španski stručnjak Đozep Marija Iskijerdo već deset godina najbliže sarađuje sa Obradovićem, najtrofejnijim evropskim trenerom. Posle sedam godina u Fenerbahčeu, 55-godišnjak iz Badalone došao je u Beograd u leto 2021, kako bi bio bitan element novog poglavlja u Obradovićevoj karijeri.
Neki igrači u trenutnom sastavu Partizana imaju dosta iskustva, a neki su tek na početku profesionalne karijere. Koliko je teško ili lako voditi aktuelni tim crno-belih kao trener?
„Neki momci jesu iskusni, ali nemaju baš toliko evroligaškog iskustva. Kada smo počeli da radimo u Fenerbahčeu, nije bilo lako, zaista. Gradili smo tim. Ne samo skup dobrih igrača, već pravi tim. Ali to se desilo tek posle prve sezone. Nije lako ni u Beogradu, ali mislim da smo na pravom putu. Igramo sve bolje“, govori za Sport klub Đozep Marija Iskijerdo.
Partizan je prebrodio veliku krizu i sada mu očigledno ide bolje. Šta je preokrenulo situaciju?
„Imali smo taj nepovoljni period sa sedam poraza u osam utakmica. Posle nekoliko pobeda u nizu sve je drugačije. Postoji razlog zbog kojeg smo imali taj loš niz. Da li se sećate perioda krajem oktobra? Pobedili smo Makabi u Beogradu i igrali smo dobro… Međutim, malo pre toga na gostovanju Panatinaikosu Balša je polomio šaku, Aleksa je takođe imao polomljenu desnu šaku. A posle toga i Alen – polomio je prst! U sva tri slučaja u pitanju je bila desna šaka. Anđušić i Trifunović su imali obaveze u nacionalnom timu. U Pirej smo otputovali sa devetoricom igrača da igramo protiv Olimpijakosa, a povrh svega se i Papapetru razboleo. U intervalu koji je trajao tri nedelje jedva da smo trenirali pet-na-pet. Tokom te tri nedelje smo tonuli sve dublje i dublje i sada posle vremena koje smo proveli kompletni, vraćamo se na vrh“, objašnjava španski stručnjak.
Na čemu Partizan mora najviše da radi u predstojećem periodu?
„Na mnogim stvarima. Pre svega, da bismo bili uspešni, moramo da poboljšamo odbranu. To je najbitnija stvar u kojoj moramo da napredujemo. Ne samo zato što ja tako mislim, već i statistika to potvrđuje. U defanzivi moramo da budemo čvrsti i konstantni. Siguran sam da ćemo biti bolji jer vidim da kvalitetnije treniramo pet-na-pet“, kaže član stručnog štaba Željka Obradovića.
Trener Iskijerdo je već godinu i po dana u srpskoj prestonici. Koje su najveće razlike između prve i druge sezone u Partizanu?
„Tim koji sada imamo je bolji, ali konkurencija je snažnija. To je neuporedivo. Nivo kvaliteta je mnogo viši u Evroligi u odnosu na Evrokup, a raspored utakmica takođe pravi razliku – to vas ubije! Nekada morate igrate na dva dana, tu je i ABA liga. Ako nemate sreće i morate da putujete na gostovanje bez povratka u Beograd, to vam oduzme mnogo energije. Osim toga, ne stižete da pripremite utakmice, da trenirate kako treba. Imate jedan sastanak, na njemu kratko popričate o sledećem meču i sve je mnogo teže. Ali moram da naglasim – mi obožavamo Evroligu! Tu je sve bolje organizovano, protivnici su žestoki, igrači su najbolji u Evropi. Mnogo volimo Evroligu i videćemo kako će se stvari razvijati“, kaže španski trener.
Oni koji prisustvuju utakmicama crno-belih vrlo često mogu da vide trenera Iskijerda kako uzvikuje uputstva igračima, naročito kada Partizan igra odbranu. Da li postoji neka podela u stručnom štabu u vezi sa tim ko kada daje instrukcije?
„Baš i ne. Ono što ja pokušavam je da prenesem svoju energiju igračima. Bez obzira da li imamo prednost od 10 poena ili zaostatak od šest poena, želim da naši igrači igraju na istom nivou fizički i u pogledu koncentracije. Dajem sve od sebe da pomognem igračima da se ne opuste. Nekad u tome uspem, a ponekad ne. Ipak, trudim se da im prenesem svoje iskustvo i svoju energiju“, kaže Iskijerdo.
Često se govori kako je bitno da igrači dugo igraju zajedno i da razviju hemiju, a malo se u tom kontekstu priča o trenerima. Stručni štab Partizana je, uz neke izuzetke, na okupu je već deset godina. Osim Obradovića i Iskijerda, u Partizanu su i Vladimir Androić i kondicioni trener Predrag Zimonjić – svi su radili zajedno još u Fenerbahčeu.
Da li je to velika prednost za crno-bele?
„Da, naravno! Ponekad, samo kada vidim kako Željko pogleda nekog igrača ili drugog trenera, ja već znam šta će reći. Zato mogu brže da reagujem i uradim neku drugu stvar – obratim se drugom igraču ili treneru. Zbog toga što se dobro poznajemo, mi smo efikasniji i brži.“
Da li u stručnom štabu Partizana ponekad ima neslaganja u pogledu pripreme utakmice, strategije ili nekih odluka?
„Jako često! To je i najbolji deo zajedničkog rada. Ponekad Željko vidi situaciju na jedan način, a neki drugi trener ima drugačije mišljenje. To nas obogaćuje. Ako bismo svi razmišljali isto, promaklo bi nam nešto. Zato je odlično to što se ne slažemo. Naravno, igračima moramo da saopštimo konačnu odluku. Željko je šef, on je taj koji na kraju prelomi. Ipak, ponekad Obradović prihvata predloge drugih trenera iz stručnog štaba.“
Da li se nešto promenilo u odnosu na Fenerbahče u pogledu funkcionisanja stučnog štaba?
„Ništa se nije promenilo u našim odnosima. Prošle sezone sam rekao Željku da vidim da se on oseća lagodnije u Beogradu u odnosu na Istanbul. Željko je ovde kod kuće sa svojom porodicom i prijateljima, ide u svoje omiljene restorane… Ovde mu je udobnije, da tako kažem. To se prenosi i na način na koji vodi tim. U Fenerbahčeu je bilo drugačije, ali naš odnos se nije nimalo promenio. Jako je bitno da se razume – kada se radi, onda se radi. Naš posao je ozbiljan. Možda smo sinoć išli na večeru, ručak ili smo se porodično posećivali… Mi smo dobri prijatelji, ali ako danas imamo trening ili utakmicu, tu nema osećanja. Posao je posao. Moramo da damo sve od sebe, a to je jedna od prvih stvari koje sam naučio kada sam počeo da radim sa Željkom pre skoro 30 godina u Badaloni. To je metod koji funkcioniše.“
Ukoliko bi došlo do situacije da tener Obradović bude isključen sa utakmice, ili da iz bilo kog drugog razloga ne može da vodi ekipu, ko preuzima ulogu glavnog trenera?
„Ne znam. U Feneru sam to bio ja. Željko je bio izbačen dvaput i ja sam preuzimao vođenje utakmice. Ipak, to je pitanje koje biste morali da postavite Željku“, odgovara Iskijerdo.
Treneri Iskijerdo i Obradović su se upoznali pre 30 godina u Badaloni. U prvi mah je postojala i jezička barijera.
„Imali smo prevodioca, ali samo na početku. Posle svega tri meseca Željko je progovorio španski. Mislim da sada ima istu energiju i istu strast, ali i mnogo više iskustva nego tada. U tom periodu sam bio pomoćni trener u Huventudu – bila je to 1993. godina, a ja sam u klub došao u sezoni 1988/1989. Imali smo skoro isti tim, koji je na kraju postao i prvak Evrope pod Željkovim vođstvom. Tu su bili Đordi Viljakampa, Tomas Đofresa, Rafa Đofresa… Igračima je Željkov način rada na početku bio šok.“
Jedna anegdota odlično dočarava Obradovićeve početke u Huventudu.
„Daću vam primer. Imali smo odličnog Amerikanca Kornelijusa Tompsona. Kada je Željko došao, Korni je imao 32 ili 33 godine i probleme sa kolenima. Jednog dana posle dva sata regularnog treninga, na kojem smo radili presing preko celog terena i trčanje, Željko je igračima zadao novu vežbu. Znate li kako izgleda olimpijska hala u Badaloni? Velika je, tu staje 12.500 gledalaca. Posle treninga Željko je rekao igračima: ‘Vidite stepenice? Idemo, gore-dole, dva ili tri puta.’ Igrači su me pogledali u stilu ‘On je lud!’ Ja sam Željku na početku govorio: ‘Pazi na Kornija, kolena su mu problematična’, a Željko bi mi rekao: ‘Ne razumeš ti.’ Istina je, nisam razumeo u početku. Kasnije sam shvatio, a mi smo postali šampioni Evrope 1994. godine baš zbog takvih stvari. Inače, Korni Tompson je postigao pobedničku trojku u finalu protiv Olimpijakosa.“
Sve je imalo potreban efekat.
„Dok su Huventud vodili Lolo Sains, Alfred Đulbe i ostali španski treneri, oni su imali svoj stil – nazovimo to španskom školom. Insistiralo se na skoku u odbrani i trčanju u kontru. To je lepo za gledaoce, ali ponekad nije rezultatski najisplativiji način igre. Ako pitate igrače da li žele tako da igraju, svi će reći da žele da igraju atraktivno i trče u tranziciji. Ali, zamislite da igrate odbranu 20 sekundi, pa odmah posle toga trčite. Onda ponovo igrate odbranu 20 sekundi, pa opet trčite! Posle dva treninga igrači obično kažu: ‘Možda bismo mogli malo da usporimo.’ Naši igrači su postepeno shvatili Željka, a mi smo postali najbolji u Evropi.“
Neizbežna tema je istanbulsko finale Evrolige 1992. godine. Trener Iskijerdo je bio prisutan u hali „Abdi Ipekči“ kada je Aleksandar Đorđević postigao antologijsku trojku koja je Partizanu donela najvredniji trofej u istoriji.
„Nisam bio na klupi, bio sam veoma blizu klupe. U to vreme pravila nisu dozvoljavala da na klupi bude više od petorice ljudi koji nisu igrači. Bili su tu tim menadžer, fizioterapeut, lekar, glavni trener i jedan pomoćni trener, pa sam ja morao da budem u uglu. Sećam se kada je Saša pogodio trojku, ja sam uzeo stolicu na kojoj sam sedeo, tresnuo sam je o pod i polomio. Da se razumemo, bila je to plastična stolica, nisam ja Hulk, naravno“, kaže kroz smeh trener Iskijerdo.
Bio je to najteži poraz u istoriji Huventuda, ali istovremeno i stvar koja je utrla put najvećem uspehu kluba iz Badalone.
„Zbog te Sašine trojke i tog poraza, mi smo došli do pobede u finalu protiv Olimpijakosa dve godine kasnije. Tada smo uvideli da nam je potreban trener poput Željka i on je došao u Badalonu. Shvatili smo taj poraz kao iskustvo neophodno za napredak u narednim godinama.“
Zbog čega je Obradović bio uspešan na svakom mestu na kojem je radio, ne samo u Kataloniji?
„On shvata igru na nivou koji je za mnoge nedostižan. Željko je korak ispred, može da vidi stvari koje će se dogoditi u igri koje drugi ne mogu. To mnogo znači, na treningu pre utakmice on kaže: Igraće takvu odbranu’ ili ‘Zbunićemo ih ako budemo igrali ovakav napad…’ Žejko me iznenađuje, ne samo kao trener, već i njegova memorija. Ne možete da zamislite šta on pamti, zaista. Zamislite, mi smo prvi put radili u sezoni 1993/1994, a on mi i danas kaže: ‘Sećaš li se one utakmice u Valjadolidu iz te sezone? Trener im je bio taj i taj, igrali su ‘box and one’ odbranu..’ Ja ga gledam i kažem mu ‘Molim?’ Povrh svega, on je više puta tokom trenerske karijere uveo inovacije u evropsku košarku.’
Kako su se treneri Obraodvić i Iskijerdo ponovo povezali 20 godina kasnije u Fenerbahčeu?
„Posle sezone u Badaloni, Željko je otišao u Real Madrid, a ja sam ostao u Huventudu. Potom je on bio u Italiji, Grčkoj itd. Putevi su nam se razišli. Međutim, Željko ima kuću u Barseloni i svakog leta je tu dolazio. Ostali smo u kontaktu i posećivao sam ga gde god da je bio – u Madridu, Atini… Stalno smo govorili da moramo ponovo da radimo zajedno. Kada je završio mandat u Panatinaikosu, uzeo je slobodnu godinu i doputovao je u Barselonu na nekoliko meseci. I tu smo govorili kako bi bilo lepo da ponovo sarađujemo. Kada je potpisao ugovor sa Fenerom, pozvao me je i javio mi da ima novi klub. Pitao me je: ‘Želiš li da radiš sa mnom?’ Rekao sam mu da mi da dva sata da se spakujem i da ću doplivati do Istanbula. Bio je to jul ili avgust 2013. i otad sve vreme radimo zajedno.“
Sa trenerima Obradovićem, Iskijerdom i Androićem u Fenerbahčeu je radio i Turčin Erdem Džan, koji od početka sezone sedi na klupi Turk Telekoma i beleži sjajne rezultate. Da li i trener Iskijerdo ima sličnu ambiciju – da u budućnosti radi kao glavni trener nekog tima?
„Odgovor je da. Međutim, trenutno više volim ovakvu situaciju. Nisam glup, znam kakvi bi timovi želeli da me dovedu da im budem glavni trener. Draže mi je da budem u vrhunskom timu, igram Evroligu i, što je veoma važno, pobeđujem češće nego što gubim. To vam menja svakodnevni život, stanje uma. Izlazite na ulicu sa osmehom kada se pobeđuje, to je izuzetno važno. Radije bih da pobeđujem kao pomoćni trener, nego da budem glavni trener tima sa dna tabele španskog prvenstva ili tako nešto. Sada mi je bez dileme draže da budem sa Željkom, ali bih u budućnosti voleo da opet budem glavni trener. Željko uvek govori da će raditi još samo nekoliko sezona i kaže mi ‘Nemoj da misliš da ćeš uvek raditi sa mnom.’ Trenutno mi je jako prijatno da radim u Partizanu i u Željkovom stručnom štabu.
Veoma je zanimljivo što i Partizanov najveći rival Crvena zvezda takođe ima Španca na poziciji pomoćnog trenera. U pitanju je Karles Marko, nekadašnji španski reprezentativac, koji je takođe iz Badalone.
„Karlesa sam trenirao kada je on bio klinac. Imamo odličan odnos, sjajan je momak, mnogo ga volim. Veoma interesantna situacija – obojica trenutno radimo u Beogradu, ali na različitim stranama.“
U bogatoj karijeri trenera Iskijerda, sa kojim košarkaškem je bilo najlakše sarađivati? Da li je postojao neko ko je sve shvatao „iz prve“?
„Imao sam sreće – radio sam u timovima za koje su igrali veliki igrači: Đordi Viljakampa, Bogdan Bogdanović, Ekpe Judo, Jan Veseli, Điđi Datome… Ne samo da su odlični igrači, već i sjajni radnici i imaju pravi mentalitet za košarku. To je jako bitno. Međutim, ne dolazi to od prve sekunde. Igrači prvo moraju da shvate šta treneri žele od njih individualno, ali i šta je potrebno da daju timu. Veliko mi je zadovoljstvo što sam radio sa takvim košarkašima.“
Od igrača koje je trener Iskijerdo trenirao, ko je najposvećeniji?
„Bogdan Bogdanović. Imali smo mnoge druge vredne košarkaše – Điđija Datomea, Kostasa Slukasa… Ipak, Bogdan se izdvaja. Sećam se da je bilo slučajeva da se vratimo sa nekog gostovanja u Istanbul oko podneva, a ustali smo u šest ujutru. Čim sletimo i malo se odmorimo Bogdan me zove: ‘Hej Iski, hajde u halu da šutiramo.’ Ne samo mene, zvao je i druge pomoćne trenere i ispalio bi 500 šuteva po treningu. Zbog toga je danas Bogdan to što je.“
Da li u trenutnom timu Partizana postoje košarkaši koji iskazuju sklonosti da se jednog dana bave trenerskim poslom?
„Rekao bih da postoje. Jam Madar i Matijas Lesor se uvek šale, čak i svađaju u vezi sa tim ko bi bio bolji trener od njih dvojice. Mislim da obojica imaju kvalitete da se jednog dana bave tim poslom, ali nije lako biti trener“, zaključio je Đozep Marija Iskijerdo Ibanjez novogodišnji intervju za Sport klub.
Originalni članak Sport Klub
