Ko god je rekao da Partizan više ne stvara

Zemunelo se vratio – i to sa stilom! Šest klinaca među starterima, 27.000 ljudi na nogama, a neko je govorio da „nema više dece“…

Setite se šta su vam pričali pre samo godinu dana. Setite se ko je pričao. I setite se čije su se priče ponavljale kao pokvarena ploča po medijima, po studijima, u komentarima. “Partizan više nema školu”, “ništa ne izlazi iz Zemunela”, “ne postoji više crno-beli talenat”…

Lagali su vas.

Jer sada, pred očima cele Srbije – a bogami i Evrope – Partizanova deca plešu. I svi vide da znaju da igraju fudbal. Samo je neko morao da im da priliku.

„Igrači iz Bajerna, Čelsija, Barselone?“

Sudeći po onome što pokazuju na terenu – lako biste pomislili da su klinci koji nose crno-beli dres ponikli u najvećim svetskim akademijama:

Ognjen Ugrešić – pas kao iz minhenske škole.
Nemanja Trifunović – eksplozija brzine kao da je iz omladinaca Čelsija.
Bogdan Kostić – mirnoća i pregled igre a la La Barsa.
Nikola Simić – kontrola lopte kao sa treninga u Juveu.
Milan Roganović – pozicioniranje i sigurnost kao da je odrastao u Monaku.
Vanja Dragojević – kapiten koji kao da je propušten u Ajaksu.

A zapravo? Svi iz Partizanove škole. Iz Zemunela.

Ko ih je gurnuo u vatru?

Kada nije bilo trenera, kada su svi bežali od odgovornosti, Marko Jovanović je rekao: “Ajmo, deco”. Gurnuo ih je na teren. Bez straha. Bez kalkulacija. Dao im je loptu i rekao: “Igrajte”. I od tada – Partizan ne izgleda isto.

Ovo nisu gotovi igrači. Ovo nisu „proizvodi“. Ovo su mladići koji greše, ali znaju da igraju. I znaju za koga igraju. I zato im 27.000 ljudi tapše i peva. Zato su navijači došli da ih gledaju. I zato je stadion bio krcat – ne zbog stranaca, ne zbog imena, već zbog istine. Jer kad deca iz naše škole igraju, to je Partizan.

Ko im je zatvarao vrata?

Zatvarali su ih oni kojima su važniji menadžeri nego deca. Oni kojima je bitnija provizija od razvoja. Oni koji su, kako narod kaže, “gurali strance” jer je neko nešto morao da uzme sa strane.

Zato su se neki od ovih momaka i gubili po Teleoptiku, po drugim klubovima. Neki otišli. A neki se vraćaju – jer su i oni shvatili da sada u Partizanu postoji pravac. Da sada možeš da uspeš ako znaš da igraš.

Šta je prava istina o školi?

Prava istina je da Partizan ima školu. I to ozbiljnu. Samo je trebalo da neko prestane da je sapliće. Samo je trebalo da se otvori prostor.

I vidi sad:

Šest igrača iz omladinaca među starterima protiv Oleksandrije
Puna Humskа
Publika koja diše zajedno s njima

To nije slučajno. To je pravac.

Ne glorifikujemo nikoga – ali priznanje mora da postoji

Oni koji su počeli proces u preteško vreme za Partizan – Marko Jovanović, Vanja Radinović, Goran Arnaut, Nenad Stojaković, Danko Lazović… – zaslužuju bar da im se ne briše ime iz istorije, jer su bili u toj školi.

Zaslužuju da se kaže – neko je stao iza klinaca kada niko nije smeo i dao im šansu jer drugačije nije moglo. I neko je verovao u Partizanovu decu kad je bilo lakše dovesti anonimca iz Ekvadora za 150.000 evra.