Iza košarkaškog kluba Partizan su dve sušne godine. U prethodne dve sezone nije osvojen ni jedan trofej.
Trinaestogodišnji period dominacije je završen i sada je Partizan u dugovima i daleko od pozicija na kojima se nekad nalazio.
Odnos snaga u srpskoj košarci se promenio. Partizan organizaciono i logistički zaostaje i za Megom i za Zvezdom. Najveći broj mladih, najtalentovanijih igrača je van Partizanovog domašaja. Monopol je potpuno u rukama Miška Ražnatovića i Nebojše Čovića.
Partizan nikada nije bio miljenik vlasti i novca je uvek nedostajalo, pa je klub godinama svoje rezultate i uspehe bazirao na razvoju i prodaji mladih igrača i paralelno sa tim, osvajao trofeje. Bivši trener Vujošević je najpoznatiji upravo po radu sa mladim igračima i po tempiranju forme za utakmice koje donose trofeje.
Sada su društveno – političke prilike još teže i nepovoljnije za crno-bele, novca za Partizan je još manje i ovaj sistem koji je bio oličen pre svega u predsedniku Daniloviću i treneru Vujoševiću, nije uspeo da odoli tim novim izazovima.
Partizan se sada nalazi u tranzicionom periodu. Naš klub je uvek u svojoj istoriji imao ciklične rezultate. Posle najslavnijih perioda, dolazili su intervali stagnacije, i tako redom.Posle perioda potpunog buma krajem sedamdesetih, koji je oličen u likovima legendarnih igrača Kiće i Praje i trenera Žeravice, Dude Ivkovića i Rebe Ćorkovića, došao je period blagog pada početkom osamdesetih. Pa onda sledi nova amplituda uspeha krajem osamdesetih i početkom devedesetih, koju su predvodili predsednik Dragan Kićanović, igrači Danilović, Paspalj, Grbović, Đorđević, Divac i treneri Željko Obradović i Duško Vujošević. Posle evropske titule 1992. godine, usledile su 2 sezone bez titule, pa su onda osvojena 3 uzastopna naslova, pa zatim slede još 4 sezone bez titule. Onda počinje fantastični niz od 13 uzastopnih titula. Posle perioda uspeha, uvek su dolazile dve – tri sezone reorganizacije do novog trofejnog niza. Mlađi navijači su odrastali uz trofeje i nisu navikli na sezone bez titula.
Ono što razlikuje Partizan od drugih klubova je to što su Partizanom uvek upravljali sportisti, a ne političari.Tako je i danas.
Trenutno, Partizanov glavni problem je nedostatak trenažnog centra, sopstvene hale. Partizan mora da razvija svoje igrače, jer su mu drugi najtalentovaniji klinci nedostupni. Za tako nešto potrebna je trenažna hala. Svaki korak u tom smeru je jako poželjan.
Šta očekivati od ove sezone?
Teško je reći. Partizan pravi najbolji mogući tim u skladu sa novcem kojim raspolaže. Biće to, iskusna, jeftina i ratnička ekipa. Očekuje se dolazak još tri igrača, na pozicijama 2,4 i 5.
Za razliku od svojih prethodnika, Božića i Vujoševića, Džikić insistira da na početku sezone ima kompletan sastav i da od samog starta krene u dobroj formi i sa pobedama. Ko je pratio Džiletove “rane radove” nije iznenađen ovim. Ovakav način rada je njegov zaštitni znak. Iskusna ekipa, top forma od starta sezone, to je Džile.
Mi navijači treba da imamo dovoljno strpljenja i mudrosti. Treba da imamo veru u Partizan, i njegov povratak u vrh. Do toga će doći, pre ili kasnije. Veoma je važno da Pionir bude krcat i da ekipa oseti podršku navijača. Pun Pionir je najveći trn u oku moćnicima koji mrze KK Partizan.
