Bila je to druga najbolja sezona u istoriji srpske klupske košarke, vrhunac Partizanove ere pod vođstvom Duška Vujoševića. Od njenog krešenda prošla je skoro decenija, a vandredno stanje je prilika da se podsetimo brojnih podviga KK Partizan iz sezone 2009/2010.
Nebojsa Parausic/Euroleague Basketball/Getty ImagesDušan Kecman, Petar Božić
Uspešnom i istorijski značajnom sezonom crno-belih bavićemo se u tri teksta – drugi će biti objavljen u utorak sedmog, a treći u sredu osmog aprila.
U prvom delu ćemo se podsetiti kako je sve počelo, kako je Partizan stigao do prilike da uopšte igra na tom nivou, kako je pravio tim koji je u delo sproveo herojska dela, ali i prvih dramatičnih trenutaka čuvene sezone.
Poglavlje 1: Kakva je to sezona bila?
Te sezone Partizan je prišao najbliže mitskoj 1992. godini – crno-beli su osvojili Jadransku ligu, Superligu Srbije, Kup Radivoja Koraća i, što je i najvažnije, došli do Fajnal fora Evrolige. Bio je to jedini takav evroligaški uspeh srpskog kluba u 21. veku.
„Tripla kruna“ iz 2010. naravno i dalje je manje značajna od one iz sezone 1991/1992, kada su mladi crno-beli predvođeni bekovima Aleksandrom Đorđevićem i Predragom Danilovićem, uz debitanta na klupi Željka Obradovića, pobedili sankcije i snažne protivnike za istanbulsko čudo – jedinu titulu prvaka Evrope srpske klupske košarke. Ipak, uspeh iz 2010. grandiozan je zbog činjenice da su igrači beogradske ekipe bili na korak od ponavljanja uspeha iz 1992. Bolje rečeno, na dva koraka.
Panagiotis Monschandreou/EB via Getty ImagesDuško Vujošević
Od te 2010. do danas nijedan srpski tim nije došao do Fajnal fora Evrolige, iako su sastavi Crvene zvezde pod vođstvom Dejana Radonjića takođe igrali sjajnu košarku i stizali među najboljih osam timova na Starom kontinentu. Sa druge strane, ta 2010. istorijski gledano predstavlja vrhunac Partizanove nadmoći na početku 21. veka, a posle nje je superiornost crno-belih u regionu, ali i Srbiji postepeno počela da slabi.
Ipak, ono po čemu se ta sezona najviše pamti su upečatljivi momenti – istorijski trenuci kojima se i danas uz puno uzbuđenja na Jutjubu vraćaju ljubitelji košarke. Da, bili su tu Čildresov ’nož u srce’, ’onaj’ meč sa Barsom i Kecmanova trojka, ali i Božićevi meč-vineri (da, množina), trenutak ledene tišine kada se povredio Aleks Marić, kao i mnogi drugi trenuci kojih ćemo se podsetiti. Međutim, pre toga treba staviti stvari u odgovarajući kontekst.
Partizan je u dve sezone koje su prethodile „fajnalforovskoj“ igrao četvrtfinale EL i tim iz Humske se pozicionirao kao velika pretnja najbogatijim evropskim klubovima, ali nijednom nije uspeo da dođe do završnog turnira.
Poglavlje 2: Kontekst
Tzv. „Vujoševićeva era“ trajala je od 2001. do 2015. godine i tokom nje trener rođen u Podgorici samo u dve sezone nije vodio Partizan – bile su to kampanje 2010/2011. i 2011/2012, u kojima je prvi trener bio Vlada Jovanović, nekadašnji Vujoševićev pomoćnik. Partizan je u tom 14-godišnjem periodu apsolutno dominirao Srbijom i ABA ligom, a sa Vujoševićem kao trenerom prvak je bio 11 puta. Ipak, u prvih pet evroligaških sezona te ere crno-beli nisu imali zapaženih evroligaških uspeha.
Yorgos Matthaios/Euroleague Basketball/Getty ImagesNikola Peković
U tih pet godina Partizan je imao ukupni skor 20-47 i nijednom nije prošao prvu fazu, a naročito se mučio da dođe do pobeda u gostima. Ipak, u sezoni 2006/2007. rukovodstvo „Parnog Valjka“ oformilo je dobar tim mladih igrača predvođen iskusnim Predragom Drobnjakom i Vontigom Kamingsom i crno-beli u poslednjem kolu zahvaljujući poklapanju rezultata, uprkos porazu od Unikahe u „Pioniru“, prolaze u Top 16 posle pet godina ispadanja u prvoj rundi. To je nagovestilo bolje dane, mnogo bolje.
Sledeća godina izbacuje centra Nikolu Pekovića kao evropsku supervezdu, a Partizan predvođen snažnim Bjelopoljcem i plejmejkerom iz Belizea Miltonom Palasiom dolazi do prvog četvrtfinala EL u 21. veku. Tamo je bolja bila moćna ekipa TAU Keramike sa Spliterom, Rakočevićem, Teletovićem, Majklom, Planinićem… Pobedili su Baskijci sa 2:1 u seriji, iako su ubedljivo poraženi u Beogradu, velikim delom zahvaljujući Pekokvićevim problemima sa faulovima u dve utakmice u Vitoriji.
youtube
Partizan nije nameravao da odustane od uspeha u EL – naredna sezona (2008/2009.) „lansirala“ je trio mladih srpskih igrača koji su činili Milenko Tepić, Uroš Tripković i Novica Veličković. Oni su praćeni Stefonom Lazmeom igrali odličnu, brzu, mladalačku košarku i sjajnim nastupima, i u Pioniru i na strani, došli do četvrtfinala takmičenja. Tamo ih je sačekao veoma moćni CSKA, koji sa svojim brojnim zvezdama nije ostavio mnogo šanse Partizanu. „Armejci“ su tada, između ostalih, bili Holden, Lengdon, Šiškauskas, Hrijapa, Lorbek, Smodiš… Trener Vujošević nagrađen je priznanjem „Aleksandar Gomeljski“ za najboljeg trenera Evrolige u toj sezoni.
Partizan je živeo od prodavanja igrača, a na kraju te sezone čitav trojac „TNT“ je napustio Partizan – Tepić je otišao u Panatinaikos, Novica u Real Madrid, a Tripković u Huventud. Partizanove ambicije nisu splasnule uprkos bitnim odlascima, iako je delovalo da će teško biti nadoknaditi odsustvo četvorice najboljih igrača, budući da je i Lazme otišao u Makabi. Pored njih, Partizan je napustio i
Čedomir Vitkovac, a menadžment tima počeo je da radi na nadoknađivanju izgubljenog talenta.
Poglavlje 3: Stvaranje tima za F4
Može se reći da je Partizan imao i dosta sreće u sklapanju tima koji ga je doveo do sjajnog uspeha u periodu o kojem govorimo. Tim je želeo da se vrati oprobanom plejmejkeru Miltonu Palasiju, koji je već igrao u crno-belom dresu dve sezone ranije. Ipak, organizator igre se nije pojavio u dogovoreno vreme zbog zdravstvenih i legalnih problema, pa su crno-beli odlučili da se okrenu drugom rešenju.
Bio je to Lester „Bo“ Mejleb, fizički dominantan igrač, koji je uprkos visini od 183 centimetra i nedostatku šuta za tri poena predstavljao opasnost za svaku odbranu na evroligaškoj visini. Reputacija mu do dolaska u Partizan nije bila sjajna, prva profesionalna sezona u turskom Mersinu bila je odlična, ali i dalje nije uspeo da se probije na najvišem nivou. Ispostaviće se da je Palasiova neodgovornost bila jedna od najsrećnijih okolnosti za crno-bele u toj sezoni.
Nebojsa Parausic/EB via Getty ImagesBo Mekejleb
Drugi sličan događaj bilo je i pojačavanje tima na poziciji krilnog centra. Legendarna figura kluba i regionalne košarke Dejan Milojević želeo je da se oprosti u timu koji voli i još jednom zaigra u crno-belom, ali je tokom priprema shvatio da fizički neće moći da izdrži usled povrede kolena. Doneo odluku o okončanju kolosalne karijere, pa su crno-beli morali da angažuju novu „četvorku“ Ona je pronađena na nesvakidašnjem mestu.
Lorens Roberts je u sezoni ranije bio igrač najvećeg rivala Crvene zvezde i demonstrirao je odličan kvalitet, ali je veliki broj utakmica propustio zbog povreda. U Partizanu je bio zdrav i iskazao je sav kvalitet – igrao je i verovatno najbolju košarku u profesionalnoj karijeri. Partizan je dobio vrhunskog skakača, elitnog defanzivca i potencijalnu pretnju van linije za tri poena. Roberts, ma koliko dobro igrao za crno-bele, nije bio ni blizu Milojevića iz najboljih dana, ali je u tom trenutku verovatno bio bolje rešenje od nekadašnjeg jugoslovenskog reprezentativca u poznoj fazi karijere iz ove perspektive.
Osim njih, beogradski klub su pojačali provereni košarkaški majstor Dušan Kecman, povratnik iz Panatinaikosa, i javnosti prilično nepoznati australijski centar srpskog porekla Aleks Marić. Njegov prethodni angažman bio je u osrednjosti španske Granade, pa se nije znalo mnogo o tome kako će uticati na klub.
Yorgos Matthaios/EB via Getty ImagesKK Partizan 2009/2010.
U klub je došla i plejada mladih košarkaša, za koje se smatralo da treba da budu nosioci igre crno-belih u narednim godinama, iako niko od njih neće ostaviti dubok trag u redovima višegodišnjeg uzastopnog šampiona Srbije. Branislav Đekić je došao iz FMP, Stefan Sinovec iz ukrajinskog Himika (dete Vizure), Aleksandar Mitrović iz Mege, a Sava Lešić iz Superfunda.
Tako je Partizan došao do respektabilne, ali u tom trenutku nimalo isprobane rotacije.
Bekovi i plejmejkeri: Bo Mekejleb, Dušan Kecman, Petar Božić, Aleksandar Rašić, Stefan Sinovec, Aleksandar Mitrović
Krila: Jan Veseli, Strahinja Milošević, Vladimir Lučić
Krilni centri i centri: Loren Roberts, Aleks Marić, Slavko Vraneš, Branislav Đekić, Sava Lešić, Darko Balaban
*Podvučeni igrači uglavnom nisu bili u protokolu za evroligaške utakmice te sezone.
Istina je da je Dušan Kecman dobar deo karijere proveo na poziciji tri, kao i da je Veseli posle godina u NBA postao skoro pa isključivo centar, ali u ovoj sezoni Partizan je najbitnije minute najčešće igrao u petorci Mekejleb-Kecman-Veseli-Roberts-Marić.
Marko Metlas/EB via Getty ImagesKK Partizan
Poglavlje 4: Nagoveštaji velikih uspeha
Partizanu je pred start te sezone, u leto 2009, priređena velika čast – bio je jedan od četiri evroligaška tima koji su igrali pripremne utakmice protiv NBA timova (ostale ekipe bile su Real Madrid, Olimpijakos i Makabi). Bio je to jedini put u istoriji sprske košarke da je neki ovdašnji tim igrao protiv ekipa iz najjače svetske lige.
U oktobru 2009. crno-beli su gostovali Denver Nagetsima u Pepsi centru i Finiks Sansima u Ju-Es Ervejs centru i oba puta očekivano ubedljivo poraženi. Ispostaviće se da su takve pripreme donele dobro timu, koji je počeo takmičenje u dve paralelne lige – Jadranskoj NLB i Evroligi.
Partizan je promenljivo krenuo u regionalnom takmičenju – do Nove godine imao je skor 10-4, izgubio je od Cibone (Bojan Bogdanović, Marko Tomas, Džamont Gordon), Zagreba (Ante Tomić, Krunoslav Simon, Damir Mulaomerović), Zadra (Rok Stipčević, Hrvoje Perić) i Crvene zvezde (Majk Tejlor, Filip Videnov, Nemanja Bjelica, trener Svetislav Pešić). Ipak, u tom delu sezone u regionalnom takmičenju izdvaja se jedna utakmica – ona u osmom kolu protiv Hemofarma kod kuće.
Crno-beli su trijumfovali posle 45 minuta, a fantastičan pogodak sa oko devet metara postigao je Petar Božić sa istekom vremena i tako doneo „Parnom valjku“ dodatnih pet minuta u kojima je slavio. Hemofarm je imao jak tim za koji su igrali i dugogodišnji reprezentativci Srbije Stefan Marković, Milan Mačvan i Boban Marjanović.
youtube
„Mi imamo dosta problema. Ja sam mislio da će ljudi pred ovu sezonu da budu svesni toga. Partizan je osnovu tima promenio, kada su u pitanju glavni igrači. I prethodnih godina se dešavalo da odlaze, ali u pozadini su uvek ostajali oni koji će nositi sledeću sezonu, kada je odlazio Perović, tu je bio Peković. Ove godine nismo bili u takvoj situaciji. Napravili smo zaista fantastične rezultate i ja sam lično razmišljao da li tog trenutka ja da odem, ali sam sa druge strane shvatio da bih napuštao nekoga ko mi je drag u momentu kada mu je teško. Mislio sam da će ljudi da shvate i da će takva biti priprema ove sezone i putem medija. Partizan ima mnogo da radi, ima talentovane igrače, ima nekoliko igrača koji su provratnici, neke koji su u najboljim godinama, kao što je Pera Božić, koji predstavljaju kontinuitet, ali nisu u onom smislu kontinuitet kao što su prošle godine bio Tepić, Tripković, Veličković“, izjavio je Duško Vujošević posle tog meča, dobro opisavši situaciju u kojoj je ekipa tokom tog perioda bila.
Ipak, ono pravo dešavalo se u Evroligi – iako je Partizan posle prva četiri kola imao tri poraza, osetilo se da će pojaćanja, naročito Mekejleb i Marić, doneti dobar rezultat srpskom predstavniku. Zatim su usledile tri pobede u nizu protiv favorita (Olimpijakos i Efes u Pioniru, Unikaha u Malagi) i njima su crno-beli praktično uradili dovoljno da prođu u Top 16 četvrti put zaredom.
Malo je reći da je Aleks Marić briljirao – bio je MVP kola tri puta u prvih osam utakmica, a proglašen je i za najkorisnijeg igrača decembra. Izuzetno snažan, dominirao je na niskom postu, a pogotovo u skoku, dok je sa druge strane brižljivo štedeo faulove igrajući agresivnu odbranu. Iako nije imao Pekovićev napadački asortiman, brojke mu svakako jesu bile „pekovićevske“.
youtube
Utakmica koja se iz tog perioda najviše pamti je ona protiv Efesa u Beogradu – domaći su slavili 93:92, goste je nosio Igor Rakočević, a Marić je imao 34 poena (13/16 iz igre) i 16 skokova. Prelep šut za pobedu sa istekom vremena ubacio je Dušan Kecman.
youtube
Mekejleb je takođe igrao fantastično – njegovi prodori u obe strane umeli su da „prepolove“ odbranu svakog rivala. Sjajno je finiširao na obruču, iako je bio niži od praktično svakog čuvara, ali je znao i da eksploatiše prednost šaljući povratne lopte saigračima. Opskurna pojačanja iz Mersina i Granade redom su mučila i pobeđivala evropske velikane.
Međutim, usledio je veliki šok za navijače – u poslednjoj utakmici prve faze na domaćem terenu, na Badnje veče 2010. godine, Marić je protiv Lijetuvos Ritasa doživeo povredu kolena posle samo osam minuta na parketu, a zbog nje će odsustvovati oko mesec i po dana. Pionir se „zaledio“, Partizan je ostao bez aktuelnog najboljeg igrača meseca u EL u veoma delikatnom trenutku. Ipak, crno-beli su do kraja meča „zbili redove“ i počistili Litvance sa 30 razlike.
Crno-beli su kao instant-zamenu doveli krupnog Stevana Miloševića, koji je na osnovu fizikalija, ne i kvaliteta, mogao da odradi tek nekoliko minuta po meču u EL, ali je na poziciji centra neki drugi momak „iskoračio“ i zaigrao košarku karijere…
Tekst preuzet sa portala Sport Klub
Autor :Nikola Novaković (@dzoni_sportklub)
***
U drugom delu čeka vas rasplet događaja u narednom delu sezone, uključujući i „onu“ trojku Dušana Kecmana u zagrebačkoj Areni.
