Zagreb, 2010. Sve je bilo gotovo. Cibona je slavila, navijači su grlili jedni druge, pucketale su petarde, ruke su bile visoko u vazduhu… A onda – večnost.
Partizan je gubio 74:72, ostalo je 0,6 sekundi do kraja, Cibona je već krenula da peva… ali nisu računali na Dušana Kecmana.
Primio je loptu, okrenuo se, pogledao ka košu kao da gleda u svoju sudbinu… i bacio. Dok je lopta letela, vreme je stalo. A onda – tabla, obruč i TRRROOOOJKAAAA!
Partizan je postao šampion Jadranske lige na način koji se ne može objasniti, samo doživeti. Kecman je upisao najluđu trojku koju je Jadran video, a Partizan je ušao u mit.
To nije bila obična pobeda. To je bio trenutak koji i dan-danas odzvanja u glavama svih koji žive za crno-bele boje. Zato i danas slavimo. Ne samo pobedu. Slavimo veru. Slavimo Kecmana. Slavimo Partizan.
Zato danas, kada pogledaš na sat i vidiš 0,6 sekundi, seti se: nikad nije gotovo dok Partizan ne kaže da jeste.
VOLIMPARTIZAN.RS
