Kecmanova trojka i podsetnik na Partizan koji je pobeđivao sa domaćim igračima

Šesnaest godina posle poteza koji je ušao u istoriju regionalne košarke, Dušan Kecman je na obeležavanju 25. rođendana ABA lige dobio priznanje baš za trojku protiv Cibone. Sama nagrada je lep gest, ali je razgovor koji je usledio zapravo važniji od ceremonije. Kecman je govorio o šutu koji ga je obeležio, ali i o modelu Partizana koji je tada radio — modelu u kojem je bilo dovoljno jedan ili dva stranca, a sve ostalo su bili domaći igrači i mladi iz sopstvenog pogona.

Šut koji je Kecman prepustio drugima da gledaju

Kecman ne beži od te trojke, ali ni ne živi od nje. Kaže da snimak ne pretražuje sam, već ga vidi tek kada slučajno naiđe na televiziji ili mu ga neko pošalje.

„Ta utakmica, taj koš, to je nešto što je obeležilo moju karijeru. Ne gledam taj snimak toliko, sad da ukucam na ‘Jutjubu’ i pretražujem – ne, ne radim to. Ali ako izleti na TV-u ili mi neko pošalje onda ga vidim. Rado se sećam tog momenta, budi u meni posebne emocije“, rekao je Kecman.

Ovo je bitniji detalj nego što deluje. Igrač koji je pogodio jedan od najpoznatijih šuteva u istoriji regionalne košarke ne prevrće po njemu svakog dana. To više govori o karakteru nego o skromnosti.

0,6 sekundi, jedno pravilo i pas Aleksandra Rašića

Deo koji Kecman najčešće dobija kao pitanje jeste: kako je uopšte bio svestan da može da šutne za 0,6 sekundi. Odgovor je razoružavajuće trezven.

„Mi smo taj meč morali da dobijemo u regularnom delu, onda se sve okrenulo za 180 stepeni i bili smo na ivici poraza. Znao sam za pravilo sa početka sezone da može šut da se uputi za 0,3 sekunde i to mi je prošlo kroz glavu… Moj saigrač Aleksandar Rašić je bio tu ispod koša, video je, dodao mi loptu, poslao pravovremen pas, samo sam je uputio ka košu.“

Detalj o Rašiću ne treba preskočiti. Legenda o Kecmanovoj trojci se često prepričava kao samostalan potez, a zapravo je to bila kompletna košarkaška radnja — trener, pravilo, pas, šuter. Zato taj koš i deluje kao produžetak Partizanovog stila iz tog perioda, a ne kao slučajnost.

Model Partizana koji se u međuvremenu istopio

Najzanimljiviji deo razgovora nije o šutu, nego o načinu rada.

„U Partizanu se godinama znalo, imali smo jednog-dvojicu stranaca. Baza smo bili mi, domaći igrači koji su ostajali duži niz sezona. Pridodavao bi se neko kao pojačanje na kraju sezone. Znamo svi kakav je princip rada imao Vujošević. Gurao je u vatru par mladih igrača, davao im je šansu, minute i poverenje koje su sticali teškim radom. Prethodnih sezona ima mnogo više stranaca u ekipama i u ABA i u Evropi, to je neka tendencija.“

Kecman ovde ne pravi mitologiju od prošlosti, ali suvo opisuje ono što danas svi vide. Košarka se promenila, budžeti su drugačiji, Evroliga vuče svojim zakonima. Ipak, Partizanova stara formula — jezgro domaćih igrača, jasan trener sa jasnim principima, i mladi kojima se veruje pre nego što su „gotov proizvod“ — bila je više od štednje. Bila je identitet. Danas se u istoj Areni traži balans između ambicije i sistema, i teško je ne primetiti da priznanje Kecmanu stiže baš u trenutku kada je vraćanje bar dela tog pristupa opet tema.

Kecmanov odgovor na najteže hipotetičko pitanje

Na kraju, dobio je pitanje koje samo igrač Partizana može tako da dobije: da li bi menjao trojku protiv Cibone za skok Džoša Čildresa na fajnal-foru protiv Olimpijakosa.

„Uf, jako teško pitanje i težak odgovor. Sigurno da je titula Evrolige nešto što želi svaki igrač i tim. U toj situaciji ako bismo moglo da stavimo znak jednakosti za ta dva, sigurno titula Evrolige pre mog šuta.“

Iskren odgovor, i po Kecmanu i po Partizanu. Trojka protiv Cibone jeste postala simbol, ali igrač koji ju je pogodio prvi kaže da bi je zamenio za trofej koji Partizan još čeka. Priznanje ABA lige je zato lep podsetnik, ali je pravi zadatak i dalje na crno-belima koji danas nose dres — da eru koju Kecman opisuje ne pretvore samo u nostalgiju.