Dušan Kecman. Ime koje se ne izgovara, već šapuće. Kao molitva, kao zavet. I kada se sve činilo izgubljenim, kada su svi već ustajali da čestitaju Ciboni titulu – jedan šut, jedno bacanje duše u svemir, promenilo je tok vremena.
Prošlo je 15 godina od onog 25. aprila 2010. godine. Od tih 0,6 sekundi večnosti.
Zagreb je već slavio, Bogdanović je upravo „zapečatio“ pobedu Cibone. A onda… lopta u rukama Kecmana, tri četvrtine terena daleko, jedan potez protiv logike, fizike i svakog razuma – ali u skladu sa onim što zovemo: vera. Šut. Tišina. I eksplozija. Partizan je šampion.
I dan-danas, Kecman se sa osmehom priseća:
„S vremena na vreme mi neko kaže – ’Dule, pustio sam opet onu trojku.’ I onda i ja pustim. Probudi mi lepe uspomene.“
Ali to nije bio samo jedan koš. Bio je to trenutak u kojem se promenilo sve – šta znači šut za titulu, šta znači biti heroj, kako izgleda večnost kad stane u jedan kadar.
Kecman je tih godina zaista jeo poraze – gutao ih, pretvarao u pobede, u lekcije, u istoriju. U Tel Avivu je nosio Partizan ka F4 kao lav, ubacio sedam trojki i doneo brejk koji niko nije očekivao. U svakom važnom trenutku – bio je tu. Neprimetan van parketa, a nezaustavljiv kad je najviše trebalo.
Danas, kada se čini da se mnogo šutira sa pola terena, i kada i Jokić ruši rekorde tim pokušajima, Kecman mirno kaže:
„Samo probajte… Nikad ne znaš šta može da se desi. Ako šutneš – možda uđe. Ako ne šutneš – ništa se neće desiti.“
Taj šut, tih 0,6 sekundi, nisu samo slika sa televizije. To je urezano u srce svakog grobara. To je trenutak kada nas je naučio da – dok ima vremena – ima i nade. Da se nikad ne odustaje. Da čak i kad su svi protiv tebe – Partizan veruje. I šutira.
Hvala ti, Dule. Za sve. Za onaj šut. Za svaku pobedu. Za svaku tišinu koju si pretvorio u urlik radosti.
Zauvek junak. Zauvek crno-beli.
VOLIMPARTIZAN.RS
