Karlik Džons o Obradoviću govori ono što svaki navijač Partizana oseća

Reči Karlika Džonsa o Željku Obradoviću otkrivaju odnos koji KK Partizan više nema — i upravo zato bole

Piše: Volimpartizan.rs

Malo je intervjua koji me nateraju da stanem i ponovo pročitam istu rečenicu. Karlik Džons je to uspeo sa jednom: „U suštini, omogućio mi je sve ovo.” Sedam reči o Željku Obradoviću koje nisu diplomatija, nisu kurtoazija, nisu igrač koji govori ono što se očekuje — već čovek koji iskreno zna kome duguje. I upravo ta iskrenost čini ovaj intervju u X&O’s podkastu toliko vrednim koliko i bolnim za svakog od nas koji voli Partizan.

Jer svaka Karlikova reč o Obradoviću je istovremeno počast jednom velikom čoveku i podsetnik na ono što smo izgubili.

Kako je Obradović doveo Karlika Džonsa u Partizan

Način na koji je Karlik opisao svoj dolazak u Partizan otkriva nešto što brojevi i trofeji ne mogu. Više evroligaških timova ga je zvalo. Imao je izbor. A onda ga je Obradović lično pozvao telefonom.

„Željko… Lično me je pozvao, čuli smo se, pričali i bio je direktan. Iskren. To mi je najvažnije.”

Obratite pažnju na redosled Karlikovih prioriteta: ne novac, ne roster, ne grad — iskrenost. I upravo tu leži ono što Obradovića čini drugačijim od gotovo svakog trenera u evropskoj košarci. Čovek koji je najtrofejniji trener u istoriji Evrope i dalje lično diže telefon, izdvaja vreme, i kaže igraču tačno šta očekuje od njega. Bez filtera, bez PR mašinerije, bez obećanja koja ne može da ispuni.

Karlik je istražio s kim razgovara. Saznao je sve o Obradovićevim trofejima. Ali nije ga ubedila statistika — ubedila ga je iskrenost. To je razlika između trenera koji regrutuje i čoveka koji gradi odnos.

Partizan kroz oči Karlika Džonsa — ljubav od prvog dana

Ono što sledi u intervjuu je scena koja zvuči kao iz filma, ali je potpuno stvarna. Drugi dan u Beogradu, Karlik stoji na semaforu, čuje sirenu, zbunjeno gleda u retrovizor — a čovek na biciklu ga prepoznaje i kaže: „Dobrodošao, brate. Volimo te.”

„Bio sam u fazonu – ovo je ludilo. Nisam odigrao nijednu utakmicu, drugi mi je dan ovde.”

Posle decenije pisanja o crno-belima, ovo mi je jedna od najlepših slika Partizana koju sam pročitao. Ne zato što je spektakularna, već zato što je tačna. Ovo jeste Partizan — klub u kome te navijači prihvate pre nego što dokažeš bilo šta, a onda od tebe traže sve. I Karlik je to osetio onog momenta kad je prvi put istrčao iz tunela.

Ali ovde počinje i bolni deo priče. Karlik je došao zbog Obradovića. Ostao je jer se zaljubio u Partizan. A sada se lomi da li da produži ugovor — u Partizanu bez Obradovića. Koliko je taj odlazak uticao na njegovu dilemu, verovatno nećemo saznati. Ali pitanje visi u vazduhu.

Odnos Karlika Džonsa i Obradovića — ono što se ne može zameniti

Najteži deo intervjua u X&O’s podkastu za gledanje — barem za mene — je onaj o njihovom odnosu.

„Bili smo bliski, pričali o svemu. Dao mi je ogromno poverenje i to je nosilo naš odnos. Mogli smo da razgovaramo o svakom problemu.”

Ovo nije opis odnosa igrač-trener. Ovo je opis roditeljstva ili partnerstva. Obradović nije samo govorio Karliku šta da radi na terenu — slušao ga je, pitao ga šta vidi, i tek onda iznosio svoje mišljenje. „Nije pričao tek reda radi, već me sasluša pa kaže: okej, evo šta ja mislim.” Koliko trenera danas tako funkcioniše? Koliko njih ima ego dovoljno mali i autoritet dovoljno veliki da mogu da saslušaju igrača, a da pritom ne izgube kontrolu?

Obradović je Karliku dao prvu šansu u Evroligi. Naučio ga je kako da postane evropski igrač. I Karlik — četiri meseca nakon Obradovićevog odlaska — i dalje primenjuje u igri ono čemu ga je Željko naučio.

Ako postoji jači dokaz trenerske veličine od toga da igrač nastavlja da igra po tvojim principima i nakon što odeš — ne poznajem ga.

Obradović i Partizan — žal koji ne prolazi

Karlik je bio korektan i diskretan oko okolnosti Obradovićevog odlaska. Rekao je da mu je bilo „baš teško”, da je bio „zatečen”, da nije znao kako da reaguje. Nije ulazio u detalje privatnih razgovora — i to mu služi na čast. Ali jedna rečenica govori dovoljno:

„Vreme koje sam proveo sa Željkom bilo je fenomenalno.”

Bilo. Prošlo vreme. I tu je cela tragedija jednom rečenicom.

Partizan je imao najtrofejnijeg trenera u istoriji evropske košarke. Čoveka koji lično zove igrače, koji gradi odnose zasnovane na iskrenosti, koji uči mlade Amerikance šta znači evropska košarka — i koji to radi sa strašću čoveka koji voli ovaj klub. I tog čoveka više nema na klupi.

Neću ulaziti u okolnosti odlaska — to je tema za drugačiji tekst i drugačiji trenutak. Ali hoću da kažem ovo: Obradović je veći od bilo koje funkcije. Trener, savetnik, ambasador, mentor — nije bitno kako se zove uloga. Bitno je da čovek koji ostavlja ovakav trag na ljudima jednog dana ponovo bude deo Partizana. Ne zbog nostalgije, već zato što Partizan zaslužuje ljude takvog kalibra. I zato što Obradović, sudeći po svemu što znamo, zaslužuje klub koji ga voli onoliko koliko ga Karlik Džons poštuje.

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11