Karlik Džons je odavno prestao da bude samo najbolji igrač Partizana — on je postao čovek koji derbije rešava sa takvom rutinom da počinje da deluje kao da je to njegov lični ritual. Pet uzastopnih pobeda nad Crvenom zvezdom, 89 poena u tih pet mečeva, i onaj neopisivi osećaj u prepunoj Areni da se unapred zna ko će izaći kao pobednik — to više nije slučajnost, to je obrazac koji se ne gradi preko noći.
Karlik Džons u derbiju — ples koji se ponavlja po šablonu
Postoji nešto gotovo nepravedno u načinu na koji Karlik Džons igra protiv Crvene zvezde. Nepravedno za protivnika, naravno. U četvrtak veče, pred punom Arenom koja je ključala od baklji i buke, Džons je ponovo odigrao onaj svoj prepoznatljivi ples — 26 poena, četiri skoka, pet asistencija, i onaj pogled u očima koji govori da zna nešto što odbrana preko puta tek pokušava da shvati.
Ibon Navaro je pokušao sve. Poslao je Nikolu Đurišića na njega na samom startu — Džons ga je prošao kao da stoji u mestu. Probao je Nik Vajler Beb, probala je cela spoljna linija. Ništa. Onaj ludački prodor pored Davida Kremera, kada je loptu položio uz kontakt kao da igra sam protiv petorice, bio je momenat koji je slomio svaku iluziju da Zvezda ima rešenje. A onda je došla trojka za izjednačenje u trenutku kada je Partizan bio na samoj ivici poraza — hladnokrvna, precizna, nemilosrdna.
Ali ono što me je zaista ostavilo bez daha nije bio ni prodor ni trojka. Bio je poslednji napad. Svi su ga zatvorili, cela dvorana je znala da će lopta završiti kod njega, a on je umesto forsiranog šuta maestralno pronašao Arijana Lakića, koji je uposlio Alesandra Pajolu za koš koji je doneo pobedu. To nije potez igrača koji juri statistiku. To je potez vođe koji razume da je pobeda važnija od naslova. Sam Karlik je posle meča priznao da je ovo bilo „ubedljivo najluđe iskustvo do sada” — a kada čovek koji je igrao derbije u najluđim atmosferama kaže tako nešto, znate da je Arena zaista bila posebna.
Statistika Karlika Džonsa u Partizanu govori više od reči
Brojevi ponekad deluju suvoparno, ali ovi brojevi pričaju priču koja zaslužuje da se čita naglas. Jedanaest odigranih derbija. Sedam pobeda. Dvesta šest poena. U poslednjih pet derbija — pet pobeda i 89 poena, sa samo jednom utakmicom na jednocifrenom učinku. Nijedan drugi igrač u prethodne tri sezone nije ni blizu ovakvoj dominaciji u najvećim utakmicama.
Kada ga stavim rame uz rame sa Kevinom Panterom, Bo Mekejlebom, Janom Veselijem i Davisom Bertansom — imenima koja su obeležila poslednju deceniju Partizanove košarke — Karlik Džons ne zaostaje ni u jednom segmentu. Štaviše, po kontinuitetu u derbijima, on ih možda i nadmašuje. Panter je imao svoje momente, Mekejleb je bio eksplozivan, Veseli je dominirao pod košem, ali niko od njih nije imao ovakvu seriju protiv večitog rivala. I to je činjenica, ne navijačka želja.
Njegova statistički najbolja partija — 34 poena u porazu na Kupu Koraća u Nišu pre dve sezone — paradoksalno govori još više o njegovom karakteru. Čak i kada tim gubi, Karlik ne nestaje. Ne predaje se. Ne štedi se za sledeću utakmicu. Igra kao da je svaki derbi poslednji.
Karlik Džons kao umetnik koji predvodi Partizanove radnike
Ovde dolazimo do onoga što Karlika Džonsa zaista izdvaja od svih velikih stranaca koji su prošli kroz Humsku. Partizanova trenutna ekipa je, bez uvrede bilo kome, tim radnika i rudara. Pošteni, borbeni momci koji daju sve od sebe — Lakić se baca na svaku loptu, Pajola grize u odbrani, Hejs blokira sve što stigne — ali to su igrači koji rade, a ne igrači koji stvaraju. Karlik je jedini umetnik u toj postavi. Jedini koji vidi pas pre nego što se otvori, jedini koji može da izmisli poen ni iz čega, jedini čiji prvi korak ostavlja čuvara u mestu dok publika još nije shvatila šta se desilo.
U sistemu Đoana Penjaroje, on je produžena ruka trenera na parketu. Kada Zvezda napravi seriju i Arena proključa, Karlik je taj koji smiruje loptu, diktira tempo i donosi odluke koje razdvajaju pobedu od poraza. Bez njegove smirenosti, Pajolini poeni i Hejsove blokade ostali bi samo lepi momenti u porazu. Sa njim, postaju delovi mozaika koji se na kraju sklopi u pobedu.
Neću da lažem — posle onog poslednjeg napada u četvrtak, kada je lopta otišla ka Pajoli a Arena eksplodirala, osetio sam onaj stari drhtaj koji me podseti zašto pratim ovaj klub više od četiri decenije. Takvi momenti se ne dešavaju često. I ne dešavaju se bez čoveka koji ih orkestrira.
Šta pojačanja znače za Karlika Džonsa i ritam Partizana
Ono što me brine — i ovde moram da budem iskren uprkos euforiji — jeste teret koji Karlik nosi. Bez Tonjea Džekirija, Dereka Vilisa i Vanje Marinkovića, sav pritisak kreacije pada na njegova pleća. Preko trideset minuta u paklenom evroligaškom ritmu, iz utakmice u utakmicu, bez prave pauze. To je maraton koji se trči sprinterskim tempom, i koliko god da je Karlik izdržljiv, telo ima svoje granice.
Dolazak Antonija Rivsa i skorim ozvaničenjem Roberta Franksa kao i konačni ulazak u sistem Tompsona mogao bi konačno da donese ono što Karliku najviše treba — šutersku podršku na spoljnim pozicijama i nekoga ko može da preuzme deo organizacije napada. Ako novajlije brzo usvoje Penjarojinu filozofiju, Karlik bi mogao da dobije nešto što do sada nije imao: pravo da ponekad bude samo igrač, a ne i jedini kreator, jedini vođa i jedini čovek od koga se očekuje da reši utakmicu.
Karlik Džons i pitanje koje Partizan mora da reši
Pet derbija, pet pobeda, 89 poena. Karlik Džons je već u izboru za najboljeg stranca u istoriji Partizana, i svako ko misli drugačije mora da mi pokaže koji broj ga demantuje. Ali jedna stvar me ne ostavlja na miru: koliko dugo jedan čovek može da nosi ovakav teret? Navijači koji pamte Partizanove sezone sa velikim strancima znaju da individualna briljantnost bez podrške uvek udari u zid. Da li će Tompson Rivs i Franks biti dovoljni da Karliku skinu deo tereta, ili gledamo istu sliku — genija okruženog borcima koji ne mogu sve? Voleo bih da čujem vašu procenu, jer moja nije čista.
