Čitava stvar može da se sažme u jednom algoritmu – naterati protivnika da se što više kreće u fazi odbrane, što manje se kretati kada protivnik napada.
Zašto? Bešiktaš bez lopte, dakle u odbrani, veoma je orijentisan na igrače protivnika. Ovaj vid odbrane je relativno redak u modernom fudbalu na elitnom nivou, ali je dosta prisutan u Turskoj. Upravo tako igra i Bešiktaš.
S tim u vidu, jako je važno da Partizan ostvari što veću napadačku dinamiku. Nekada se to radi brzim kretanjem lopte, ali nekada i brzim i čestim kretnjama samih igrača. Upravo ovaj drugi princip preostaje Partizanu, jer će svaku njihovu kretnju ispratiti direktni protivnik iz redova Bešiktaša, što može da deformiše njihov defanzivni blok i dovede do otvaranja prostora za srpski tim.
Na drugoj strani, kada turski tim napada, to radi na veoma specifičan i interesantan način. Njihov bazični sistem, koji se apriori čita kao 4-1-4-1 ili 4-3-3, zapravo je 7-3. Dakle, umesto od dna ka vrhu, od odbrane ka napadu, njihova formacija se čita od spolja ka unutra. Sedam igrača u spoljnem prstenu i trojica unutra. E sada ono zaista interesantno – fudbaleri mogu slobodno da menjaju mesta, ali moraju da zadrže ovu napadačku strukturu.
Tako je nekoliko puta i Pepe, kao centralni bek, ulazio u vezni red (ništa čudno za njega, tu je igrao i u madridskom Realu) kada bi Medel odlazio spolja. Permutacije su nebrojane – Kvarežma je sa desnog krila ulazio unutra, da bi Arslan kao prednji vezni fudbaler (odnosno “osmica”) odlazio u spoljni prsten, Adrijano je sa pozicije levog beka postajao levi vezni…
Kada se ovo dešava, jako je važno da Partizan ne pokleklne pred porivom da i sam prati fudbalere Bešiktaša, već da zadrži defanzivni oblik. Kompaktnost i stabilnost iza lopte, čuvanje centra i poluprostora, biće od esencijalne važnosti za crno-bele.
Bešiktaš je kvalitetan tim. Ali to je i Partizan. Slaviće onaj tim koji pre pronađe način da istakne i nametne sve ono dobro što poseduje…
Tekst: RTS
Pripremio Luka Jevtović
