Košarkaši Partizana obezbedili su plasman u drugu rundu Evrokupa dva kola pre kraja prve faze – odličan uspeh kojem se malo ko nadao pred početak takmičenja, ali na osnovu prikazanog deluje da bi crno-beli mogli još mnogo bolje.
To je činjenica o kojoj je govorio i trener kluba iz Humske – Andrea Trinkijeri izjavio je neposredno nakon meča da su njegovi igrači demonstrirali stvari koje su bile sjajne u dobrim periodima, ali igrali i na način za koji niko nema objašnjenje u lošim intervalima.
Iza Parzizana je skup od osam utakmica u kojima je urađen veliki posao, a postignuto je ono najbitnije za dugoročni uspeh tima – ne tek puki prolaz u drugu rundu takmičenja, već je uspostavljen košarkaški identitet tima. Posle nekoliko sezona Partizanova igra ima „glavu i rep“ – može se odgovoriti na pitanje: ’Kako Partizan igra?’
Osnova jeste formirana, ali da bi se nadogradio temelj neophodno je da se ispoliraju još mnoge stvari u kojima su crno-beli i dalje manjkavi, a pre svega se radi o periodima bezidejne ofanzive.
Stvar koja je, ma koliko to čudno zvučalo, možda i opasnija od ponekad bezopasnog napada je činjenica da Partizan ponekad igra ispod svog energetskog nivoa. Statičan napad može da se „prodrma“ odbrambenim stop-akcijama, najbolje smo to videli posle blokada Vilijama Mozlija u meču sa Ritasom – tako se dolazi do lakih poena. Mozli je „leteo“ po oba reketa i u prvom poluvremenu inicirao seriju od 15:0 crno-belih. Blokade su zaista bile atraktivne i, kao što je legendarni Miroslav Berić rekao u stuidiju Sport kluba, čiste – direktno su sprečile poene i donele kontranapade domaćem timu. Momentalno je ofanziva beogradskog tima „prodisala“ Markus Pejdž, Nemanja Gordić i ostali su pogađali šuteve prednost je rasla.
Međutim, kada nema pravog odgovora ni u odbrani, tada može doći do pravih problema. To smo videli i u samom finišu kada je Partizan nakon velikog vođstva od skoro 20 poena u poslednjem kvartalu i praktično zatvorene utakmice, mogao da dođe do situacije da se u poslednjim napadima brani kako bi sačuvao prednost. U tim trenucima nisu funcionisali ni napad ni odbrana, ali je Ognjen Jaramaz pokazao kako treba reagovati u takvim okolnostima. Bio je daleko najenergičniji na terenu u oba smera, pogodio je bitne šuteve, podigao publiku na noge i igrom i reakcijom i odbio poslednji napad čvrstih Litvanaca.
Dakle, kako ti Parzizan zapravo igra? Kako dolazi do pobeda? Meč u „Štark areni“ završen rezultatom 86:81 dobro ilustruje kako crno-beli dolaze do pobeda. Partizan je krenuo sa parom visokih Stefan Birčević – Dušan Miletić, ali se ispostavilo da takva kombinacija nije dobro odgovorila Litvancima. Ulaskom Mozlija i Rašona Tomasa Partizan je dobio mnogo u odbrani, pošto obojica Amerikanaca imaju brze noge i daleko su bolji skakači.
Izostavljanjem Parahovskog iz rotacije Partizan više nema nijednog „teškog“ igrača koji može biti u „mismeču“ sa protivničkim bekovima i to je veoma dobra stvar. Partizan preuzima, agresivan je na lopti, ali se ne kocka previše i odlično gradi reket, pa ne dopušta previše drugih šansi protivniku. Kada odbrana funkcioniše tu su i odlične kontre, a atletski prilično spremnni crno-beli lako ih i nesebično završavaju na obruču protivnika.
U napadu mnogo toga zavisi od „jedan-na-jedan“ akcija Rašona Tomasa, koji je prilično opasan kada napada obruč, ali protiv Ritasa nije bio uspešan koliko na primer protiv Zvezde proteklog vikenda. U pozicionom napadu često Gordić mora da igra „jedan-na-pet“ i „izmišlja“ rešenja, što nije održiv način napadanja, a situacije u kojima Zagorac napada iz driblinga nisu dovoljno česte da na njih crno-beli mogu da se oslone više nego što je to trenutno slučaj.
Što se tiče osvrta na individualne učinke, sim spomenutih Mozlija i Jaramaza, najzaslužniji za pobedu u Beogradu u sredu bio je i Rade Zagorac – nesuđeni „Grizli“ iz Memfisa dominantno je otvorio susret i pokazao, doduše u kratkom periodu, kakav napadački potencijal i dalje postoji u njemu. Zagorac je odgovoran igrač, koji se ne štedi u odbrani i na skoku, a ukoliko uspe da održi napadčku efikasnost u malo većim periodima može postaće lider u oba smera kakav je Partizanu potreban.
I ostali su imali dobre role – Nikola Janković je imao minijaturu pred poluvreme koja je značila Partizanu, Nemanja Gordić je bio najsmireniji po običaju, Volden se podredio timu i bio koristan, Pejdž je pogodio neke šuteve, Trifunović i Miletić su osetili parket…
youtubeNemanja Gordić
Šta očekuje Partizan do kraja Evrokupa? Gostovanje u Krasnodaru i Limož kod kuće – mečevi u kojima crno-beli odlučuju jedino da li će biti prvi ili dugri u grupi, pošto je već sada jasno da Partizan ne može da bude plasiran lošije od drugog mesta. Borbu za čelo tabele vode sa Venecijom, a ekipa Valtera di Rafaelea, stručnjaka tamnih naočara, ima bolji međusobnji skor u duelima sa Beograđanima i dosta je bliže tome da ostane na prvom mestu na kraju prve faze.
Činjenica je da je svakako bolje otići u drugu fazu takmičenja sa prvog mesta i dobiti (verovatno) lakši žreb, ali je neuporedivo bitnije kako će crno-beli igrati u toj drguoj fazi. Ono što ohrabruje je da crno-beli bez ikakve sumnje u svojim najboljim trenucima imaju kvalitet da igraju sa svakim rivalom na nivou Evrokupa, ali je isto tako izvesno da će mesta lošim trenucima u poznijim fazama takmičenja biti sve manje.
KK Partizan NISVlado Šćepanović i Andrea Trinkijeri
Sada kada je poznato da Partizan definitivno ide u drugu fazu može se dati i konačna ocena nastupa u ovoj celini – ona je veoma pozitivna. Još jednom, Partizan je dva meseca na startu ove sezone izgradio identitet kakav praktično nije od odlaska Duška Vujoševića. Sad sledi rad na usavršavanju i dodatnom grananju sistema.
Ako je sistem pravi, dozvoliće igračima da u njemu rastu. Ukoliko ne bude povreda, Partizan ima dobar poligon za učenje koje će uz malo sreće dovesti ekipu do trenutka u kojem nema ozloglašenih „praznih“ minuta. U takvom kontekstu ništa u Evrokupu ne bi bilo neizvodljivo. Ipak, potrebno je još mnogo rada pre takvih razmišljanja.
Tekst preuzet sa portala Sport klub
