Na sajtu Volimpartizan.rs možete ponovo čitati najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način naša saradnica pokušaće da dočara predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.
Autor teksta: Marija Andrić
REALNO JE DA MOŽEMO
Ceo svet zna za jedan kraljevski klub. Mi, navijači Partizana, znamo za dva. Samo što ovaj prvi ima krunu na grbu, kraljevsku titulu i riznicu punu evropskih trofeja, dok naš ima nešto skromniji nakit, crno-beli dres, armiju vernih pratilaca i u dobru i u zlu i naviku da se sa najmoćnijima nadmeće čak i onda kada za to nema naročito ubedljivih argumenata.
Ali, ovog osmog oktobra argumenata imamo, i te kako ih imamo, prethodne dve nedelje nam to daju za pravo. Tri utakmice, tri pobede, Milano, Pariz, Minhen. Lepa evropska turneja, reklo bi se, gotovo turistička, samo što smo umesto magneta za frižider kući donosili pobede.
Budimo, ipak, pošteni. Nismo još rušili najveće evropske tvrđave. Protivnici su bili solidni, poneki i prilično dobar, ali niko od njih nije Real Madrid. I zato večeras, kada se ugase svetla turističkog autobusa, počinje pravi ispit zrelosti.
Večeras pokaži kakav si.
Ako se i postavljalo pitanje kakav je ovaj novi Partizan, protiv Bajerna smo već naslutili odgovor. U Minhenu nije bilo savršeno, ali je bilo dovoljno zrelo da shvatimo kako Penjaroja polako sastavlja ekipu koja ne zavisi od raspoloženja jednog čoveka. Kada jednom ne ide, drugi preuzme. Kada napad zastane, odbrana progovori neki novi jezik. A kada se sve kockice poklope, taj naš crno-beli mozaik počinje da liči na nešto što bi čak i najveći pesimista teško mogao da nazove slučajnošću.
Jekiri je u Minhenu pokazao koliko znači imati čoveka koji u reketu ne traži dozvolu za boravak. Karlik sve sigurnije drži konce igre, Vildoza je već dokazao da protivnička lopta u njegovom prisustvu nije naročito bezbedna, a Lakić je onaj tihi, vredni čovek zbog kojeg ponekad shvatiš da se velike pobede ne prave samo od velikih imena.
Ako se u Minhenu videlo koliko ova ekipa može, onda se na tribinama videlo zbog koga sve to radi. Naši navijači su u Nemačkoj priredili nešto što je teško opisati čoveku koji nikada nije osetio šta znači biti deo crno-bele porodice. Nemci su ih snimali telefonima, gledali u neverici i pokušavali da razumeju kako je moguće da gostujuća publika napravi atmosferu zbog koje domaćin počinje da se osvrće po sopstvenoj dvorani. A sve to bez incidenata, bez ružnih scena, sportski, dostojanstveno i sa toliko emocije da je u jednom trenutku bilo teško razaznati ko je zapravo domaćin.
I kada smo gubili trinaest razlike, nisu prestajali. Nisu okrenuli leđa, nisu tražili krivca, nisu odustali. Pevali su još glasnije, kao da su rešili da nadjačaju i semafor, i znate šta, uspeli su. Jer navijač Partizana nije čovek koji čeka da njegov tim povede da bi počeo da veruje. On veruje i kada nema nijedan razlog za to. A ponekad, baš iz te naizgled nerazumne vere, nastanu najrazumnije pobede. Nemci su, verovatno, posle utakmice još dugo pokušavali da shvate šta ih je snašlo. Narod koji je izmislio toliko preciznih mašina te večeri je otkrio jednu koja radi bez struje, bez goriva i bez dugmeta za isključivanje, samo čist emocionalni pogon.
Danas svi oni dolaze u Madrid. Grad u kojem je veličina gotovo administrativna kategorija, a pobeda nešto što se podrazumeva kao struja, voda i račun koji stiže na kraju meseca. Madriđani se s pravom ponose parkom Retiro, tim zelenim čudom usred prestonice, u kojem ljudi satima šetaju, odmaraju i traže mir daleko od gradske buke. Očigledno nikada nisu bili u Karađorđevom parku. Tamo čovek za petnaest minuta može da doživi čitav spektar srpske stvarnosti, od istorijskog spomenika do saobraćajnog kolapsa na Autokomandi. Kod njih se u parku odmaraju od života, kod nas se za život pripremaju. Ako se, pak, neko od Madriđana pohvali arhitekturskim čudima svoje prestonice, slobodno ga pošaljite do Beograda na vodi.
Ove jeseni se kraljevski ponos našao u prilično neobičnoj situaciji, Real tri poraza, Partizan tri pobede.
Ali ne zavaravajmo se. Real je Real, čak i kada gubi. Ima Tavaresa, Kampaca, Maledona, Ljulja i istoriju koja u evropskoj košarci zauzima više prostora nego poneki muzej. Uostalom, devet uzastopnih pobeda Madriđana protiv Partizana nije baš podatak koji čovek rado čita uz jutarnju kafu. Mada, svakoj seriji jednom dođe kraj.
A ko će bolje razumeti španski dvor od čoveka koji je u Španiji naučio košarkašku azbuku. Đoan Penjaroja, naš Pikaso sa trenerskom tablom. Doduše, Pikaso je na svojim slikama umeo da postavi dva oka na istu stranu lica, dok Penjaroja za sada pokušava nešto još neobičnije, da pet igrača Partizana istovremeno gleda u istom pravcu. I, zamislite, uspeva mu. Večeras će protiv sebe imati Pedra Martineza, Kampaca i čitavu špansku košarkašku tradiciju, pa će se u Madridu, izgleda, igrati i jedna posebna vrsta salse. Kampaco će pokušati da diktira korake, Karlik da promeni ritam, a Tavares da svojom visinom ubedi sve prisutne da je pod košem uvedena zabrana niskog leta. Džekiri će, nadamo se, imati drugačije tumačenje vazdušnog prostora.
Španci su od paelje napravili svetsku atrakciju. Malo pirinča, morski plodovi, šafran, lepa posuda i još lepša cena. Mi smo od prebranca napravili nacionalnu instituciju, bez potrebe da mu dodeljujemo Mišlenove zvezdice. Možda paelja izgleda otmeno i možda je kraljevski dvor radije vidi na trpezi, ali večeras bismo Madriđanima rado poslužili jedan dobar srpski prebranac. Onaj koji je najbolji tek sutradan. Jer ako smo nešto naučili od Partizana, onda je to da se neke stvari krčkaju dugo, ali kada konačno budu gotove, pamte se godinama.
Opštepoznato je da Real kupuje najbolje što tržište nudi, ali može li se novcem kupiti baš sve? Naravno da može mnogo toga. Ali ako bi novac uvek pobeđivao, košarka bi se igrala u računovodstvu, a ne u dvorani. Mada, posle jučerašnje vesti iz Monaka, izgleda da više ništa nije sigurno. Košarkaški klub iz Kneževine, koji je do juče sanjao evropsku krunu, objavio je da obustavlja rad zbog finansijskog sloma. Još jedan dokaz da u modernoj košarci ponekad pre propadne klub nego banka koja mu je dala kredit. Pa se nameće jedno pomalo nepristojno pitanje. Ako se već Monako ugasio, možemo li mi večeras bar na četrdeset minuta da ugasimo Real? Ne moramo baš da ga šaljemo u stečaj. Mada bi u tom slučaju bilo zanimljivo videti ko bi prvi požurio da mu ponudi novo ime. Real FMP, recimo. Zvuči gotovo kraljevski. A i na ovim prostorima već imamo iskustva sa zanimljivim promenama košarkaških identiteta.
No, ostavimo privredno pravo i vratimo se sportu.
Jer večeras nije najvažnije to što Partizan ima tri pobede, a Real tri poraza. Ni to što se u Madridu igra prva domaća evroligaška utakmica sezone, pa će kraljevska publika očekivati da se dvor konačno vrati u red, na nama j e da od dvora ostane samo dvorska luda.
Najvažnije je šta ćemo mi uraditi kada Real krene onako kako veliki klubovi umeju, hoćemo li se povući? Hoćemo li početi da gledamo u semafor kao u izborne rezultate koje niko ne sme prvi da objavi, a misli da ih zna unapred? Ili ćemo uraditi ono što smo radili prethodne tri utakmice, ostati zajedno, igrati svoju košarku i ne pristati na to da je ishod unapred napisan? Istorija jeste na njihovoj strani, ali sadašnjost ne bira stranu.
Neće jedna pobeda od nas napraviti šampione, niti jedan poraz izbrisati sve dobro što smo do sada uradili, karakter se ne pokazuje kada je lako, pokazuje se kada pred tobom stoji neko veći, bogatiji, slavniji, sa više trofeja i uverenjem da je svet odavno podeljen na one koji vladaju i one koji treba da im se dive.
Neka Real zadrži kraljevsku titulu, krunu i sve dvorske privilegije. Mi večeras ne idemo u Madrid da se poklonimo kralju već da uz taktove salse ipak zaigramo taj tango smrti
Autor: MARIJA ANDRIĆ
DONIRAJ I PODRŽI
RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs , možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
PayPal donacija
paypal.me/volimpartizan
