Na sajtu Volimpartizan.rs možete pronaći najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način pokušaćemo da dočaramo predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.
Uživajte:
Piše: Marija Andrić
Ponekad je košarka više od igre. Ponekad je to bojno polje gde se rane ne vide, ali osećaju. Ponekad posle poraza koji bruji kao eho u grudima, ostaje samo jedan put – napred. I baš na tom putu, na granici između gorčine i iskupljenja, stoji Partizan. Ulazi u Bolonju, grad poznat po tortelinima i timovima koji vole da misle da su veliki. ALi večeras, svetionik u moru evroligaške neizvesnosti je crno-beli brod koji plovi na pogon inata itradicije.
Posle derbija koji je zaboleo više od uobičajenog šamara sudijskog nemara, Partizan ne dolazi kao slomljen tim. Ne! Ovo je tim koji dolazi kao vuk koji je polizao svoje rane i sada gleda u plen s još većom gladi. Jer tabela je samo papir, a Partizan je ipak priča. Priču ne pišu bodovi, već srce, i ono kuca za ovu noć.
Večeras sa jedne strane imamo Duška Ivanovića, čoveka čija frizura i dalje odoleva gravitaciji, ali i čiji tim često deluje kao da odoleva logikama košarke. Sa druge strane Željko Obradović – alfa i omega evropske košarke. Duško voli disciplinu kao da trenira kadete u vojsci, ali Željko je general koji zna da ratove ne dobijaju samo pravila već i harizma, inteligencija i sposobnost da podigne tim kada je najteže. Evropa možda ima svoje zvezde, ali Željko nije zvezda, on je Partizan! Svakako znamo da ta ista Evropa ne može bez srpskih trenera, to je kao da skuvate špagete bez bolonjeze sosa, kao arena bez navijača, postoji ali nema smisla.
Nema ni smisla dobra evropska košarka bez onih najvažnijih a to su naravno igrači, kod bolonjeza centarski tandem predvode Ante Žižić i Muhamed Diuf, zvuče opasno, ali na drugoj strani naš Tajrik Džons večeras igra za nešto više od poena. Igra za pravdu. Nakon nepravde u derbiju, gde su mu sudije nalepile ceo kontigent faulova, kao da popunjava „Panini“ album za svetsko prvenstvo, Džons će večeras da zakuca svoju poruku direktno u obruč. Pored njega Brendon Dejvis, čovek koji je težak kao argument u svakoj raspravi Željka i Rade, ali pogađa sa svih pozicija uvek kad pomislimo da je sve izgubljeno, i naravno Aleksej Pokuševski, čuvar reketa sa rukama dužim od sudijskih objašnjenja. Njegove blokade nisu samo statistika, već poniženje za svakoga ko pokuša da mu zauzme teritoriju.
Na krilnim pozicijama kod bolonjeza tu su Vil Klajburn, Toko Šengelija i naravno Polomaro, momci koji misle i izgledaju kao da su sila prirode, ali onda se pojave Isak Bonga i Mario Nakić i pokažu da je ipak dobitna kombinacija sila puta ubrzanje. Kao krilo z senke ali ne manje bitan Ajzea Majk koji je uvek tu kad treba da pogodi baš onda kada nikom ne ide. Naravno heroj večerašnje priče očekujemo da bude neko ko se već par kola posebno nameće treneru – Arijan Lakić, momak koji bukvalno može da igra na svakoj poziciji, kao švajcarski nož, samo što on ne seče ementaler sir već svaki napad protivnika i nadu da pored njega prođe. Već polako postaje ljubimac navijača jer daje ono što se ne trenira, a to je srce.
Bekovi Virtusa mogu da pogode uvek i kad se protivnik najmanje nada ali isto tako i da promaše. Daniel Heket i Pajola, svakako zgodni ali samo za statistiku. Ali ne smemo zaboraviti pravog italijanskog šarmera i iskusnog šmekera košarke Marka Belinelija, legende koja se trudi da ostane relevantna kao stari hit na radiju, ali ipka kada naši bekovi krenu u napad, Belineli može d ase prebaci da nastupa na San Remu, svakako će imati više uspeha nego u šutu za tri poena. Ife Lundberg, momak koji može da igra od sjaja do očaja, da pogasi sva svetla dvorane ili da promaši kada su svi već videli loptu u košu. Ali kada njemu ne ide, naš tim ima momka kome uvek ide, naravno to je Karlik Džons, motor ovog tima, pokretač svake nezaustavljive serije, nekad duže i od Male neveste. Ništa ne bi bilo tako lako i lepo u svakom našem napadu da nemamo kreatora, onog ko svaku nacrtanu akciju pretvori u delo, Dvejn Vašington naravno, kada je raspoložen ne postoji ništa što ga može poremetiti, njegov šut je nekad toliko lagan kao da je to nešto sa čim se rodio.
Ne možemo da ne spomenemo nekoga ko nam mnogo nedostaje, nekoga ko može da pokrene i tim i navijače, to je svakako naš kapiten koji je već dugo povređen, ali svi se nadamo da se naš Vanja uspešno oporavlja, mnogo nam fali i očekujemo da će uskoro biti baš onaj jedan deo slagalice koji nedostaje da ovaj tim nastavi da nezaustavljivo gazi ka svom cilju i onome što svi želimo i što nam pripada.
Večeras nije samo utakmica, to je ispit, iako su svi fakulteti u blokadi, ovo je ispit zrelosti da se pokažeš koliko si moćan i jak kada je teško. Ovo nije ispit samo za bodove, već za karakter i čast. Za svaki faul koji u prošloj utakmici „nije“ bio faul. Za svaki poraz koji je bio lekcija, pa da se preslišamo šta smo naučili iz toga. Za svaki trenutak kada je bilo teško ali se nije odustalo, jer Partizan ne igra samo da pobedi, on igra da pokaže ko je. A ko smo mi? Mi smo eho sa tribina, grom u tišin, plamen koji ne gasi ni najveća oluja. Ali i vetar, baš onaj vetar u leđa kada je najpotrebnije. Danas u Bolonji ne igramo samo protiv Virtusa, već protiv sumnje u ovaj tim, i pobeda nije opcija, pobeda je obaveza! Večeras nema izgovora, nema alibija, smo košarka i srce koje kuca u ritmu borbe. Ovo nije samo utakmica, već pravi izazov da se ustane kada je teško, da se stisne pesnica kada drugi očekuju da spustiš glavu, jer Partizan nije klub koji broji poraze, Partizan ih koristi kao gorivo. Kada sudija baci loptu u vazduh, neće odlučivati statistika na papiru, već volja i želja. Odlučivaće onaj trenutak kada se stisnu zubi, kada se istrči još jedan sprint, još jedna kontra čak i onda kada noge gore. Odlučivaće onaj ko veruje više, a mi verujemo!
Autor teksta: Marija Andrić
