IZ NAŠEG, NAVIJAČKOG UGLA: NAJAVA UTAKMICE REAL – PARTIZAN

Na sajtu Volimpartizan.rs možete ponovo čitati najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način pokušaćemo da dočaramo predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.

Uživajte:

Autor teksta: Marija Andrić

Evroliga ne prašta greške, a ova nedelja je baš ona, dvostruka, teška, za one koji imaju i srce i oba bubrega, a još teža za one koji su drugi prodali za sezonsku kartu… Posle pobede nad Efesom kod kuće, Partizan je, kao da mu to nije bilo dovoljno, odradio i jedno pravo „radničko“ gostovanje u Splitu. Tamo se igralo na mišiće, na kontakt, na ono „ako preživiš još samo ovaj napad dobro je“. I preživeli smo, pobedili, ali nije bilo lako.

Protiv Efesa je bilo i sjaja i mraka, vodili smo i dvocifreno, pa dozvolili da nam dah stane u grlu kao po običaju u drugom poluvremenu. Ali, konačno smo prevazišli ono što se godinama zvalo „dečje bolesti, boginje, šarlah“ ili kako se kome dopada. Sada znamo kako se pobeđuje kad se sve klima. Znamo kako se utakmica privodi kraju. I to je najveći znak da ova ekipa sazreva.

A sada Madrid. I ne bilo kakav meč, nego onaj koji svako pamti. Real – Partizan. Dva imena, dve istorije, jedna arena koja već ima svoje duhove. I baš danas, kada je moj rođendan, ne tražim ništa luksuzno, ništa skupo, ništa svečano, samo jedan poklon: pobedu Partizana u Madridu. Jer nema lepšeg rođendana od onog kad se tvoj klub bori protiv najboljeg i neće da se pomeri ni santimetar unazad.

Real ulazi u ovaj meč kao savršena mašina. Sve pobede u prva tri kola, sve je pod kontrolom, sve u stilu „to je samo posao, utakmica više “. Ali za nas ovo nije samo odrađivanje posla, već nešto veliko, važno, nešto što nam znači kao da se baš danas odlučuje ko će biti šampion, ovo je Partizan, i niko drugi nije važan!

Da, oni deluju nedodirljivo. Tavareš kao zid, Kampaco kao dirigent orkestra koji svira himnu, Jabusele kao tenk sa osmehom, Maledon kao čovek koji ne zna šta je strah, i uvek nezgodni, nama omraženi ali nikako za potceniti, Serhio Ljulj, čovek koji igra kao u najboljim godinama, a već pet sezona mu prognoziraju penziju, nešto kao Đoković… Ali, neka ne zaborave, neka im stalno bude u glavama da Partizan zna kako se ruši Real u Madridu. I to više puta.

Možda su danas neporaženi, ali i pre su bili neporaženi, pa su ostali bez daha kad su videli crno-bele koji im ne priznaju titule, samo ono što ostave na terenu, a znamo svi da je to uglavnom srce kada je naš tim u pitanju.

Kada su ova dva tima u pitanju, naravno igrači se pitaju, ali uvek poseban začin, tajni sastojak uvek imaju treneri.

Postoje treneri koji prave timove, i postoje oni koji stvaraju kulturu.
Željko Obradović pripada onoj drugoj, ređoj, skoro izumrloj vrsti, onima koji ne traže veru, nego je izazivaju. Njegova mirnoća je privid, jer ispod nje uvek gori vatra. Njegova disciplina nije forma, nego vera u to da se košarka ne igra zbog poena, već zbog poretka u glavi.

On je čovek koji je promenio način na koji se razume pobeda. Za njega pobeda nije rezultat na semaforu, već trenutak kad igrači postanu svesni šta znači biti odgovoran za grb na grudima.
Kad Željko ćuti, to nije obična tišina, to je eho koji igrač oseća u stomaku. Kad viče, to nije bes, nego dokaz da još veruje.

Na drugoj strani stoji Serđo Skariolo, gospodin sa pedantnošću hirurga i dostojanstvom čoveka koji je video sve. Italijan koji u srcu nosi Španiju, čovek koji je višestruko dokazao da zna da upravlja egom kao dirigent orkestrom. Ali večeras će, prvi put ove sezone, imati preko puta nekoga ko ne igra po notama.
Jer Željko nije dirigent. On je kompozitor. On ne vodi orkestar, on piše simfoniju košarke.

Skariolo veruje u sistem, u tačnost, u kontrolu tempa. Obradović veruje u impuls, u trenutak, u onaj neuhvatljivi momenat kad tim oseti da može više nego što misli.
Skariolo će analizirati sve brojeve, procenat šuta, linije kretanja, vreme u napadu.
Željko će gledati u oči. I kad u njima vidi hladnoću, znaće da je pobedio.
Jedan će večeras pokušati da zadrži svoj poredak, drugi će da ga poremeti.

Željko ne dolazi u Madrid da vidi kako Real igra, već da ih podseti šta znači kad neko stvarno igra protiv njih. Njegov Partizan nije tim koji se prilagođava, već onaj koji tera druge da se menjaju. I to je suština svakog velikog trenera, ne da bude pametniji, već da bude neizbežan.
On ne gleda u semafor, on gleda u igrače koje vodi, i tu je razlika.

Partizan u Madrid ne dolazi kao turista u posetu kralju ili Santjago Bernabeu. Dolazi kao tim koji je prelomio sebe.
Protiv Efesa smo videli oscilacije, ali smo prvi put pokazali karakter, onaj momenat kad shvatiš da više nisi tim koji igra dobro samo kad mu ide, već onaj koji pobeđuje čak i kad mu ne ide.

Karlik Džons je ušao u formu, kontroliše ritam, drži tim kao vozač koji je konačno našao pravu liniju.
Sterling Braun je postao konstanta Partizana. Onaj na koga uvek možeš da se osloniš, bez obzira na sve. Protiv Efesa je pogađao sve i svašta, u serijama, u tranziciji, u trenucima kad se lopta prži u rukama. Deluje kao da je konačno pronašao svoju kuću ovde u Beogradu, i što je najvažnije, ne igra više da bi dokazao nekome nešto, nego da bi osetio ono zbog čega je Partizan poseban.

Tajrik Džons postaje stub pod košem, koji je zaustavio protivnika pre nego što je on i pomislio da uđe u reket.
Dilan Osetkovski je viking iz senke, diskretni heroj, sakuplja tuđe promašaje i pretvara ih u poene kao da kleše poene čekićem i dletom.
Mika Murinen, iako još nije debitovao u Evroligi, možda baš večeras dobije priliku, a ako je bude imao, sigurno neće pobeći od nje.

Džabari Parker još traži sebe. Protiv Efesa je promašio sve što se moglo promašiti i izgubio nekoliko lopti kao da je igrao u magli. Ima klasu, ima biografiju, ima čak i onu eleganciju u pokretu, ali forma još ne stiže da prati platni spisak. Partizan je tim u kom se ne čeka dugo ovde se ne meri koliko si nekad vredeo, nego koliko vrediš večeras. A za ugovor kakav ima, strpljenja je sve manje. Vreme je da pokaže zašto je doveden i da konačno iz legende pređe u statistiku.

Vanja Marinković. Naš kapiten. Simbol onog što Partizan jeste, ponekad ćutljiv, ponekad nepredvidiv, ali uvek sa iskrom koja samo čeka trenutak da plane. Čekamo ga da proradi onako kako znamo da ume, kao što je znao i kad je bio klinac u crno-belom. Jer kad Vanja pronađe svoju vatru, taj plamen pali ceo tim.

Real možda jeste savršen, ali Partizan večeras dolazi bez straha. Sa energijom, sa verom i sa istorijom koja zna kako se pobeđuje u ovom gradu.
Jer za nas ovo nije samo utakmica, ovo je simbol, ispit i poziv na odbranu časti, a za mene, baš danas, nadam se najlepši mogući rođendan.

Tačno je 888 dana prošlo od one čuvene noći u Madridu, od Pirove pobede koja nas i danas boli više nego mnogi porazi. Od onog trenutka kad smo svi shvatili da košarka nije samo igra, nego sudbina koja ume da te zagrli i da te udari u istom dahu.
Večeras se nadamo da će nam tih osam stotina osamdeset osam dana doneti sreću, da ćemo uzeti ono što nam je tad bilo oteto, i da ako postoji makar trunka kosmičke pravde, ona večeras stoji uz nas.

Jer Partizan ne traži osvetu, on traži balans, onaj jedan trenutak kada sve treba da se vrati na svoje mesto, i igra, i ponos, i srce.
A kad se sve to poklopi, onda čuješ samo srce i svaki otkucaj kao da je poslednji. Partizane pobedi za nas.

Autor: MARIJA ANDRIĆ