IZ NAŠEG, NAVIJAČKOG UGLA: NAJAVA UTAKMICE  PARTIZAN – PARIZ

Na sajtu Volimpartizan.rs možete ponovo čitati najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način pokušaćemo da dočaramo predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.

Uživajte:

Autor teksta: Marija Andrić

Španska turneja je bila duga kao španska serija, “Televisa presenta”.
U prvom činu, „Esmeralda“ je oslepela u sred Madrida, u drugom, progledala ali po oscilacijama u igri, reklo bi se samo na jedno oko. Pobeda nad Baskonijom vratila je veru, ali i ostavila isti onaj utisak koji nas proganja već dugo: da vodimo celu utakmicu, pa onda dozvolimo sebi da sve pustimo niz vodu kao da igramo humanitarni turnir gde nećemo do kraja da ponizimo protivnika.

Iz Španije se Partizan vratio s jednim porazom i jednom pobedom, ali i sa jasnom porukom, ovo više nije tim koji pada bez borbe. Sada znaju da se podignu kada je teško, ali još moraju da nauče da ostanu u fokusu do kraja. Skor 3–2 deluje dobro na papiru, ali svako ko gleda zna da bi lako mogao biti i 5–0, kad bismo samo prestali da se opuštamo u poslednjim minutima.

A onda, ABA realnost. Utakmica protiv FMP-a koja je pre samog početka delovala kao lakše šetnje kroz domaći kalendar pretvorila se u noćnu smenu. Klupa nije odigrala svoj deo, pa je Karlik Džons morao da vuče kao da igra finale Evrolige. I onda ono najgore, povreda metatarzalne kosti. Tri meseca pauze. Bez njega, tim ostaje bez klasičnog pleja, bez svog dirigenta. Ali život mora da ide dalje. Umesto njega, sada će neki drugi preuzeti komandu.

Pariz dolazi sa svojim prepoznatljivim šarmom, ali i opasnom energijom.
Oni nije turistička tura, ovo je ekipa koja ume da iznenadi svakog protivnika, prošle godine su i najveći strepeli od Parižana. Njihov glavni skaut, Nadir Hifi, već je prošle nedelje sedeo u beogradskoj Areni, i to na utakmici gde Pariz nije igrao. Da li je došao da skautira ili da oseti atmosferu? Iskreno, nadamo se zbog ovog drugog. Jer kada je video kako zvuči ova hala kad Partizan povede, svestan je sigurno da kada se ova mašina upali, odmah ide na centrifugu.

U njihovom rosteru, vredi izdvojiti Džastina Robinsona, pleja koji trči kao da ga vuče metro linija 1, ne Beogradskog metroa naravno jer od njega imamo samo karte na prodaju, ali to je već neka druga tema. Sebastijana Ereru, koji ume da zapali seriju trojki kad ga ostavite samog, i Joela Ajaija, francuskog „džentlmena u patikama“ finoćom izgleda kao da je došao na reviju Diora, ali igra sa snagom kao da radi u luci Marseja. Tu je i Amat M’Baje, stari poznanik sa evropskih parketa, snažan i nezgodan u kontaktima, kao da je stvoren da uništi vaš ritam.

To nije tim koji blista individualnim zvezdama, ali je tim koji ume da „grize“ kad se najmanje nadate. Zato Partizan mora da bude pametan, da predvidi svaku akciju i naravno očekujemo borbu za svaku loptu.

Kada tim ostane bez svog plejmejkera, kao da orkestar izgubi dirigenta, ali muzika ne sme da stane, note su tu, biće ovo opet filharmonija.

Karlik Džons nije samo igrač, on je kompas ovog tima. Njegov dribling nije pokret, nego ritam. Njegovo dodavanje nije pas, nego poruka da postoji je svaka akcija najlepša simfonija u notnom zapisu. On je čovek koji može da ubrza utakmicu za tri sekunde i uspori je za jedan tren, čovek koji je od Partizana pravio voz koji ide po svojim šinama.

I zato će njegov odlazak na pauzu boleti, kao kad ti neko izvadi motor iz automobila koji tek što je počeo da ubrzava. Ali ako je Partizan bolid Formule 1, onda je Karlik bio njegov Ferrari. A i najbolji bolidi moraju u “pit stop” ne zato što su pokvareni, nego zato što im treba novo gorivo, nova snaga i kratak dah pred novi zalet.
Mi verujemo da ovaj njegov “pit stop” neće trajati onoliko koliko se najavljuje. A kad se vrati, vratiće se kao motor koji postiže turbo ubrzanje sa još više snage, sa još više gladi, sa još više onog ludila koje samo on ima u očima kad vodi napad.

Ali dok se to ne desi, život ide dalje, utakmice ne čekaju. I sada je trenutak za neke druge da ispišu svoje stranice.
Šejk Milton, čovek koji ume da drži loptu kao da je od stakla, sada mora da je vodi kao da je mač. Nije klasičan plej, ali ima ono što se ne može navežbati, mirnoću i stabilnost, a kad treba i mirnu ruku. Ako pronađe svoj ritam, njegova kontrola tempa biće ono što nas može držati u životu u ovoj ludoj i nepredvidivoj Evroligaškoj sezoni.

Tu je naravno koš nebrušeni dijamant ovog tima, Dvejn Vašington, momak koji je do sada u ABA ligi postao simbol pouzdanosti, sada dobija ono što svi igrači potajno čekaju: priliku u Evroligi. U njegovim rukama će biti ne samo napad, nego i odgovornost. I on to može. Brz, hrabar, nepredvidiv, kada igra slobodno, deluje kao parna mašina.
Svi mi se nadamo da će baš on postati to novo srce Partizana, čovek koji će parirati svakom pleju u Evropi. On nije Karlik, ali možda baš zato može biti iznenađenje koje drugi ne mogu da pripreme.

Arijan Lakić će, kao i uvek, biti tu da čuva leđa. Ne kao režiser, već kao čuvar kovčega sa blljgom. U njegovoj igri nema spektakla, ali ima onog najvrednijeg, za šta ni napredna statistika nema posebnu kolonu, a zo je pouzdanosti i fokus do poslednjeg trenutka. Kad treba da se napravi faul, on ga napravi, kad treba ukrasti loptu, on je ukrade, kad treba odbraniti poslednju akciju, on je već na liniji dodavanja. Ministar odbrane, u punom mandatu.

Partizan se, dakle, neće raspasti bez dirigenta. Samo će promeniti instrumente.
Muzika će biti drugačija, možda malo grublja, tvrđi zvuk, manje fina, ali ako svi sviraju srcem, publika će naravno biti tamo gde ovaj tim zaslužuje, na nogama dok sudija ne odsvira kraj.

Kada se kaže Željko Obradović, više ne govorimo o treneru, govorimo o fenomenu, o instituciji još jedne institucije…
On nije čovek koji crta akcije, on crta karakter igračima, u srcu i glavama. Kad svi drugi vide tablu sa taktikama, on vidi ljude, igrače sa svim vrlinama i manama ali i veom i željom da budi najveći baš kao što je on. Njegov najveći kvalitet nije što ima 500 pobeda u Evropi, već što svaku sledeću traži kao da mu je prva. Željko ne gradi tim kao što drugi grade klub, on gradi kulturu, disciplinu koja boli, ali donosi ponos, pravi, iskreni.

Dok neki treneri vode tim, on vodi čitav sistem vrednosti. Njegov pogled sa klupe je kombinacija oca, generala i psihoterapeuta. I kad ćuti, sve se čuje. Kada vikne,to je lekcija, ne ljutnja, to najbolje pamti Aleksa… I upravo u tome leži njegova moć: on ne menja igru kroz tabelu, već kroz ljude koji je igraju.

Na drugoj strani, na klupi Pariza je Frančesko Tabelini, mladi strateg moderne škole, čovek koji voli brzu košarku i kratke pasove. On radi po šablonu nove generacije trenera: analitika, impuls, eksperiment. Ali naspram njega, večeras sedi enciklopedija.
Željko nije čovek podataka i statistike, on je čovek osećaja. I zato je svaka njegova utakmica više od taktičkog duela: to je sudar dve filozofije. Tabelini želi da pokaže koliko je košarka napredovala, a Željko mu svakog puta demonstrira da ono staro pravilo, kada se igra srcem i pameću, takva igra nikada ne izlazi iz mode.

On nije tu da dokazuje ništa, sve je već dokazao.
Ali znaš da ga poznaješ, kada znaš da ga boli svaka lopta koja ne ode gde treba, svaka utakmica koja se ne završi po planu. I to je ono što odvaja legendu od ostalih, kod njega čak i pobede imaju težinu, jer ništa nije dovoljno dobro dok nije savršeno.

I upravo zbog toga, ovaj Partizan, ma kakav bio, ma ko bio na terenu, ima šansu.
Jer dokle god na klupi sedi Željko Obradović, tim nikad nije bez plana, vera nikad nije bez osnove, a Partizan nikad nije bez nade.

Snaga ovog tima nije samo u imenima, nego u ljudima koji iz dana u dan postaju sve bolji. Ovo više nije skup zvezda, već mala manufakturna proizvodnja najlepše igre. U svakom od njih ti vidiš nešto što još nije gotovo, ali obećava. Baš kao dobra pesma u studiju, nije još miksovana, ali već znaš da će biti hit.

Džabari Parker je najzvučnije ime, ali i najveća zagonetka. U Španiji smo videli njegov povratak, one poteze zbog kojih su ga nekada u Americi zvali „čovekom koji leti bez krila“. Imao je utakmicu u kojoj se sve poklopilo: sigurnost, mirnoća, talenat… Onaj trenutak kad publika oseti da gleda nešto veliko, nešto što ne nastaje svaki dan. Ako nastavi tim ritmom, biće to sezona njegove renesanse.

Sterling Braun je sasvim druga priča. On ne govori mnogo, ali sve kaže šutem. Pogađa u trenucima kad drugi gledaju u pod, a na terenu izgleda kao čovek koji je shvatio suštinu, da pobeda nije stvar euforije, nego navike. Postao je naš tajni oslonac, što je utakmica teža, to on deluje mirnije. I upravo u tome leži njegova vrednost, on ne igra za naslovne strane, već za rezultat.

Vanja Marinković, kapiten, nekad „dečak sa tribine“, sada simbol stabilnosti. Njegove trojke više nisu slučajnost, već rečenice sa potpisom. Kad ga vidiš kako stoji na liniji i čeka dodavanje, znaš da će lopta ili završiti u košu ili u aplauzu. Nema između. Kapitenstvo nije samo traka, to je stav, a Vanja ga ima u svakoj gestikulaciji.

Aleksej Pokuševski, onaj večno „mladi talenat“, sada polako postaje čovek. Nije više samo dečak sa NBA snovima, već igrač koji uči kako da svoju visinu pretvori u prednost, a ne u teret. Njegov šut je i dalje u potrazi za idealnom putanjom, ali njegova inteligencija u igri počinje da svetli. U tandemu sa Dilanom Osetkovskim, deluje kao kombinacija dva sveta, jedan težak i snažan, drugi elegantan i tih, ali obojica ujedno opasni.

Mika Murinen, mlad i hladan kao jutro u Helsinkiju, sada dobija svoje minute i ne propušta priliku da ostavi trag. Nije mu se ruka još zagrejala, ali njegova odbrana već govori dovoljno. U jednom potezu blokira, u sledećem već spušta glavu i trči u kontru, bez emocije, bez drame, bez mnogo buke, ali polako ispisuje svoj trag Finski pragmatizam u srcu Partizana.

Tajrik Džons, sidro pod košem, čovek koji ove sezone više ne dozvoljava da ga talasi nose. Borba sa Baskonijom i Realom izgledala je kao bokserski sparing protiv težih kategorija, ali Tajrik je ostao na nogama. U igri protiv Pariza biće ključan, jer kada on stisne obruč, protivnički centri hvataju beleške.

I onda, iza svih njih, stoji nešto što ne možeš izmeriti statistikom.
Ovaj tim je kao mlado žito, ne raste preko noći, ali kad nikne, daje plod.
Možda smo još uvek u fazi setve, ali ko poznaje ovaj klub, zna da žetva uvek stigne kad joj je vreme.

Sve veliko počinje iz bola.
I svaki put kada Partizan padne, ne pada da bi ostao dole, nego da bi se odgurnuo jače, više, dublje u veru koja ga drži već decenijama. Ovaj klub nije samo tim, nije ni boja, nije ni grb, to je jedan takt duše koji se prenosi s kolena na koleno.

Partizan je slika onog trenutka kada cela Arena ustane kao jedno telo i jedan dah. Kad se dvorana zatrese kao da je na vrhu vulkana. Kad ljudi na tribinama više ne pevaju već dišu kao jedan, to je energija koja ne traži objašnjenje samo veru u jedan tim jednu ideologiju.

I večeras, bez obzira na povrede, na pritisak, na umor i sve one male nepravde koje su već postale naš svakodnevni saputnik, mi znamo ko smo. Znamo šta nosimo u grudima. Znamo šta znači biti Partizan.
A to znači ne plašiti se ničega.
Znači ustati baš onda kada svi misle da je nemoguće.
Znači boriti se do poslednje kapi znoja.

I zato ovaj tim, iako na papiru ranjen, na parketu izgleda kao vojska koja se vraća kući posle dugog puta. Svi smo mi uz njih oni u Areni, mi na tribinama, neki možda i u tišini, ali svi isto dišemo.
Jer kad Partizan igra, srce ima drugačiji ritam koji EKG još ne ume da zabeleži.

Neka večeras Arena zapeva kao jedno, neka protivnik izgori u sopstvenoj želji kao čador ispred Skupštine baš kada sa tribina raspali zvučni top i odnese svaku nadu za dva boda u gostima. Partizane zgazi ih sve.

Autor: MARIJA ANDRIĆ