Na sajtu Volimpartizan.rs možete pronaći najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način pokušaćemo da dočaramo predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.
Uživajte:
Piše: Marija Andrić
Posle tri preduge nedelje pauze zbog reprezentativnih i kup obaveza, Beograd konačno ponovo diše u ritmu Evrolige. Da nedostajala nam je košarka, ali ona prava kakvu samo može da nam priredi naš crno-beli tim. Nedostajala nam je ona arena u kojoj zvuci bubnjeva i navijanja pretvaraju protivnike u obične turiste na studijskom putovanju o trošku Evrolige. Osim kada igra drugi korisnik arene kao domaćin, ipak mora neki balans da postoji. Čuveni Dule Vujošević je jednom rekao: „Za Partizan je uvek najbolje da zvezda izgubi“, pa eto i kada nam ne odgovara, ipak nam je zadovoljstvo. Dakle sve je u savršenom redu i balansu.
Ali vratimo se mi na pravu temu, povratak Evrolige i spektaklu Beogradskoj Areni. Tri nedelje, dvadeset jedan dan, 544 sata… toliko je prošlo od poslednjeg puta kada je srce Grobara kucalo u crno-belom ritmu na gostujićem terenu, a to isto srce počelo da preskače posle dve veličanstvene pobede u gostima. Danas, posle ove duge suše, vraća se ono što smo si čekali. Ne samo utakmica, ne samo košarka, već ono za šta svi živimo, vraća nam se naš Partizan.
Dok su dani prolazili kao u magli, nedostajala nam je ta magija. Nedostajalo nam je ono strujanje u vazduhu kada ceo grad zna da je veče rezervisano za Partizan. A sada kao što ratnik posle duge bitke podiže mač, tako i mi podižemo zastave i spremamo se za novu borbu. Dok su se reprezentativne obaveze nizale širom Evrope, mi smo brojali dane. Falila nam je ta strast, taj vrtlog emocija, onaj osećaj kada hiljade srca kuca i diše kao jedno. Večeras nas čeka povratak kraljeva, i kada se Arenom prolomi „Da volim crno-bele“ , sve će biti jasno – vratio se Partizan.
Najveći šou u Evropi se vraća, a na sceni dve gigantske trenerske table, Željko Obradović i Pablo Laso. Da se razumemo ovo nije običan okršaj trenera, već dve ideologije, toliko različite kao jin i jan a opet toliko slične da ne mogu jedna bez druge.
Željko Obradović – čovek koji je više puta podizao pehar Evrolige nego što neki imaju pobeda u istoj. Mozak koji čita igru pre nego što ona i počne. Velemajstor ove igre koji na tajmautu svojim markerom pravi bolje rokade i otvaranja nego Bobi Fišer na šahovskoj tabli. Nasuprot njemu Pablo Laso, čovek koji je Madrid naterao da fudbal padne u drugi plan, i kraljevski košarkaški klub bude najvoljeniji tim tog grada, ali u istom tom gradu je naš tim pre dve godine pogasio sva svetla i doveo nas nadomak besmrtnih. Ako nije bilo suđeno tada, sigurni smo da se čekao bolji trenutak, a možda je to baš ova sezona?
Dok Željko pravi šampione od ljudi za koje još ni Gugl ne zna ko su, Laso ima naviku da u koferima donosi milione evra u vidu pojačanja, ali da se razumemo, nikakvi milioni ne mogu da kupe Željkov trag kojim ispisuje nalepšu simfoniju Partizanove igre.
Ali, ma koliko genijalnost trenera bila važna, ma koliko taktika bila precizna kao nož samuraja, na kraju dana utakmicu dobijaju oni koji ostavljaju znoj i krv na parketu, oni koji se bore za svaki posed, koji istrčavaju kontru kao da se bore za sam život. Tu se stvara razlika između solidnih i besmrtnih timova. Tu na liniji za slobodna bacanja, u duelu pod košem, u šutu za pobedu uz zvuk sirene, tu se piše istorija. A ovaj Partizan ima igrače koji su spremni da tu istoriju ispišu zlatnim slovima. Oni nisu samo imena na dresovima. Oni su simboli strasti, požrtvovanja i odanosti. Oni su čuvari tradicije i grba koji nose na grudima. Ko će nam večeras stati na prvu liniju fronta?
Karlik Džons, jedan od onih tipova koji na parketu deluje kao da ga je neko pustio na ubrzan snimak. Ako bismo ga uporedili sa saobraćajem u Beogradu, on bi bio kao Glovo dostavljač, uvek pronađe pravi put do koša, bez obzira na gužvu, dok sa druge strane Markus Hauard šuter kome su trojke prošle sezone padale kao kiša u Sijetlu, a ove godine, šut mu je kao internet u javnom prevozu, povremeno uhvati signal, ali uglavnom škripi. Mi se svakako nadamo da će mu večerašnja statistika biti jednaka broju na njegovim leđima – nula. Da, nula bi nam sasvim lepo legla, ali pazite to je onaj tip igrača koji ume da eksplodira baš kad ga najmanje očekujete, mi znamo da se to uglavnom dešava protiv Partizana. Uzdamo se u to da će Karlik napraviti pravu pometnju na terenu, i naterati Hauarda da zaboravi na prošlogodišnju statistiku, i vratiti ga na fabrička podešavanja.
Pored konstantno odličnog Karlika, tu nam je Ife Lundberg, igrač koji ponekad igra kao Supermen, a ponekad kao Klark Kent, kada je u elementu trojke sipa kao kafu iz automata, brzo i precizno pocepa mrežicu, a kada ga ne ide, više liči na dokumentarni film o nestalim poenima, ipak kada ga krene da puni koš, Lundberg pravi takvu buru da se protivnici izgube kao lišće na beogradskoj košavi početkom novembra. Njegova senka će večeras biti bek Baskonije Kamar Boldvin, sinonim za tvrdu igru, ali kada bude udvojen od strane naših bekova, od Boldvina će ostati samo dobar glumac.
Još jedan Partizanov trojkaš iz senke Dvejn Vašington, uvek pouzdan kada najviše treba, on eksplodira, šutira sa neverovatnim samopouzdanjem i iz svih pozicija, i preuzima odgovornost kad drugi sklanjaju ruke, nasuprot njemu Trent Forest, crna mamba španaca, ali kada Dvejn namesti nišanske sprave, od Foresta bi moglo ostati samo obično drvo.
Ne smemo zaboraviti našeg kapitena koga smo toliko čekali, nekoga ko igra srcem i dušom za ovaj tim. Znamo da Vanja nekad blista kao pun Mesec nad Kalemegdanom a nekad je samo bleda senka, ali kada večeras izađe pred punu arenu verujemo da može da zablista u punom sjaju baš sada kad najviše treba.
Pored sjajne bekovske linije, naš tim je ipak prepoznatljiv pod košem, čuvar vatre Brendon Dejvis, centar koji ne zakucava samo loptu već i protivnike u depresiju. Njegova igra pod košem liči na srpske puteve, nikad ne znaš odakle sledi odron. Deo centarskog tandema svakako i životinja pod obručima Tajrik Džons, zver koja ne zakucava samo loptu već je šalje na prinudno sletanje, kada on poleti ka obruču, gravitacija ide na pauzu a protivnici dobijaju besplatan kurs iz „kako izgleda strah iz ptičije perspektive“…
Naravno tu je i novi ljubimac Grobara Arijan Lakić, bori se kao da mu je svaki minut na terenu poslednji. Da je živeo u antičko doba Spartanci bi ga poslali da čuva Termopil. Ali danas ga čeka najveći izazov, Čima Moneke, najbolje od najboljeg iz Baskonije, od njega možemo očekivati sve, osim onoga što svi želimo a to je da konačno bude član crno bele familije, dok se to ne desi naš Arijan čuva čast i ponos ovog tima.
Ne smemo zaboraviti činjenicu da se Isak Bonga povredio igrajući za reprezentaciju, a Nilikina ne igra duže od štrajka fakulteta zbog „lakše“ povrede, koja će se izgleda lečiti duže nego prelom noge Matijasa Lesora, jasno je da moramo biti spremni na sve. Ali ovo je Partizan, koji i kada je ranjen, jači je nego neki u punom sastavu, to je naša snaga, snaga crno-bele porodice.
Beograd protiv Baskonije, Srbija protiv Španije, mi nikada ne igramo samo za bodove, već uvek za čast i ponos svih nas. Neka oni nastave da gledaju koridu, dok mi pred punom arenom držimo časove ljubavi. Tri nedelje bez Partizana u Evropi su nas naterale da čeznemo za ovim trenutkom, ovo je duel slavne istorije ali za budućnost, sukob slave i nade. Ovo je više od košarke, ovo je vreme kada se ponos bori protiv sumnje, kada srce kuca jače od razuma. Partizan uvek igra za više od statistike, igra za svaku suzu radosnicu, za svaki zagrljaj posle pobede, za svaki glas sa tribina, on igra i za nebeski kop, za sve koji nisu među nama a kao i mi, živeli su za ovaj klub, za sve one koji će i svojoj deci pričati o ovim noćima. Zato večeras kada se Arena zatrese pod našim nogama, kada Jug zapeva kao jedno, tada nema nazad, tada nema milosti, tada nema poraza, jer ovo nije samo sport, ovo je život. Mi nismo zvezde, mi smo Partizan.
Autor teksta: Marija Andrić
