Na sajtu Volimpartizan.rs možete pronaći najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način pokušaćemo da dočaramo predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.
Uživajte:
Piše: Marija Andrić
Prošlog petka nismo izgubili utakmicu, izgubili smo sebe. Izgubili smo duh, identitet, energiju, volju, borbu, sve ono što nas je činilo Partizanom. Izgubili smo ogledalo, kada smo se zagledali u teren, nismo prepoznali ništa što smo voleli. Ni sistem, ni strast, ni poruku. Ni jednu akciju, ni jedan skok, ni jedan pogled. Kao da je Partizan, bar za tu noć, nestao sa mape Evrope i ostao zakopan ispod 30 razlike u srcu svog grada.
Prošlog četvrtka protiv Efesa, pred punom Arenom, doživeli smo poraz koji nije bio bolan samo po rezultatu, bio je bolan po načinu. Kao da smo gledali pogrešan film, sa pogrešnim glumcima, sa rediteljem koji ne može da pronađe kadrove iz nekih ranijih sezona. I to ne prvi put. Ali ono što je najteže nije rezultat, teško je kad ni jedan trag borbe ne ostane iza. Kad igrači izgledaju kao da ne znaju šta žele. Kad trener izgleda kao da ne zna šta da uradi. Kad sve što nas je krasilo izgleda kao da je isparilo u magli očaja.
Željko Obradović, čovek čije je ime dovoljno da se čitave dvorane ućute, ime koje nosi težinu epoha, majstor koji je mnogo puta od prosečnih pravio šampione, delovao je kao da traži odgovore na jeziku koji ovaj tim više ne razume. Postavka igre je bila bez ideje, bez jasnog plana, bez reakcije. A igrači? Nisu bili ni senke svojih senki. Tim koji bi trebalo da zna šta radi, deluje kao skup pojedinaca u slobodnom padu. Bez padobrana. I bez kompasa.
Nije to bio dan kada „ništa ne ulazi“, bio je to dan kada se ništa ni nije pokušavalo da zaista uđe. Niti pod koš, nitiu glavu a ni u srce.
Ali namerno, ovoga puta, neću imenovati nikoga. Ne zato što nemam šta, već zato što niko nije zaslužio. Neću hvaliti ni jednog pojedinačno, jer niko nije bio taj koji je zaslužio aplauz. Ovoga puta, mnogo više je zaslužilo 20.000 ljudi na tribinama da svakog od njih lično prozovem i pohvalim. Da im se poklonim. Da im kažem ‘Vi ste Partizan!’ Vi ste ta linija koja razdvaja bol od ponosa. Vi ste zid koji ne pada, i kad sve drugo oko nas ruši.
U toj bezidejnosti, ravnodušnosti i potpunom raspadu sistema, tribine su ostale, pevale, pružile ruke ekipi koja je delovala kao da se utopila u sopstvenom nemiru. Četrdeset pet minuta posle katastrofe, ljudi su ostali da pevaju, da zovu, da veruju. I to je, možda, bio jedini trijumf te večeri. Posle jednog od najtežih poraza koje pamti ovaj klub, mi smo ostali, mi armija, ljudi koji ne dolaze zbog pobeda, već zbog časti. Mi smo ostali da pevamo, da pozovemo igrače koji nisu zaslužili aplauz, ali su ga dobili. Ne zbog onoga što su prikazali, već zbog onoga što još uvek u njima vidimo. Jer mi ne volimo samo kada se pobeđuje, mi volimo kada niko drugi neće. I to je snaga, to je razlika.
A danas dolazi Alba, da poslednjeplasirani tim Evrolige. Tim koji je na papiru „najlakši protivnik“, i to je najopasnija stvar, jer ako nešto znamo ove sezone, to je da lako ne postoji. Jer problem nije u protivniku, problem je u nama, u tome što već mesecima čekamo da se probudimo, da se pojavi ta iskra, ta igra, taj klik koji će nas podići. I da kad god mislimo da smo favoriti, obično ispadnemo smešni. A više nemamo luksuz da budemo ni smešni, ni umorni, ni ravnodušni.
U nekom trenutku u sezoni smo igrali bolje kad smo imali osam igračau rosteru i kad je polovina bili na infuziji. A sada, sa punom klupom, delujemo prazno. I pitanje je, šta se dešava? Gde je nestala tajna veza između dresa i srca? Gde su nestale ideje, prkos, inat? I to boli više nego poraz.
Polako gubimo strpljenje. Imamo veru, ali ne i neograničenu, imate našu ljubav, ali ne i slepu. Ova najava nije ni podrška, ni kritika, ona je poziv, poslednje zvono. Mi ćemo i večeras biti tu, puniti tribine, pevati, jer drugačije ne umemo. Ali ne tražimo više obećanja. Tražimo borbu, strasnu, jasnu, gladnu borbu. Bez kalkulacija, bez izgovora.
I ako ćete već da se borite za nešto, hajde da to bude za sve one koji stoje satima na kiši ispred Arene, za sve koji daju poslednji dinar da bi došli, za sve koji veruju i kad nema ni jednog razloga više da veruju. Za sve nas koji nismo nikad rekli „gotovo je“.
Zato, utakmica protiv Albe nije obična, nije „još jedna“. Ovo je crta, granica između nade i rezignacije. I to je pitanje da li vi koji oblačite crno-belo znate da ste poslednja brana pred potpunim raspadom vere? Da li znate da Vam ljudi veruju više nego što zaslužujete ovih dana?
Do kraja sezone nema više prostora za uspavanke, za nejasne postavke, za bezvoljnost. Ako padnemo, daj da padnemo na glavu od borbe, a ne da se saplićemo u mestu. Mi ćemo bodriti. Vi probajte da igrate kao da znate da Vam verujemo, jer nismo mi obični navijači. Mi smo Partizan. A vi ste naši igrači, još uvek. Pokrenite se. Vreme je.
Ovu najavu posvećujem svima nama, najjačima, najvernijima, ljudima koji više od svega vole ovaj grb, ove boje, jedan, onaj najjači huk sa tribina i kada je najteži poraz pred vratima, isto kao kada se pobeđuje najteži protivnik. Ljudima koji nisu na terenu, ali koji su svaki put najbolji igrači. Navijačima Partizana, tima a ne rezultata. Našoj armiji.
Ako nas već ne možete podići igrom, onda nas ne sramotite ravnodušnošću. Ako smo mi tu, onda i vi morate biti. I do kraja sezone, svaki minut na terenu morate da igrate u ritmu koji čujete sa tribina. Ne tražimo pobede, tražimo da se borite kao mi. Da se borite za nas, za Partizan. Jer mi smo Partizan. I bićemo tu. Dokle god ima dasaka na parketu i srca u grudima.
Mi ćemo, kao i uvek, doći, pevati, gurati, disati uz Vas, jer ne znamo drugačije, jer verujemo u nešto što nas čini večnim, a to ste Vi kad igrate kako znate, ako se setite ko ste.
Ajmo crno-beli. Vreme je da se probudite, sat samo što nije otkucao ponoć, setite se šta znači nositi ovaj dres i ovaj grb na grudima, da to konačno liči na nas. Idemo danas jako do pobede, daj sve od sebe, kao da sutra ne postoji, kao da baš danas osvajaš Evroligu, kao da je ovo danas samo jedno pitanje – sada ili nikada, a zapravo i jeste. Idemo na pobedu!
Autor teksta: Marija Andrić
