Na sajtu Volimpartizan.rs možete ponovo čitati najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način pokušaćemo da dočaramo predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.
Autor teksta: Marija Andrić
Pobeda nad Monakom došla je kao gutljaj hladne vode čoveku koji je danima hodao po pustinji, nedovoljna da te zasiti, ali dovoljna da ti vrati glas i uspravi kičmu.
Partizan je odigrao utakmicu koja je ličila na dobar roman: odličan početak, dramatičan zaplet, pa potpuni preokret u sredini od koga ti se diže pritisak.
Serija 22:0 bila je duža od serije “Mala nevesta”, to je onaj trenutak kada već spuštaš knjigu i odustaješ, uveren da znaš kraj.
Ali evo, nismo ispali iz voza. Nismo se raspali. Izvukli smo se u poslednjem trenutku, kao čovek koji posrne, ali uhvati kvaku pre nego što padne niz stepenice.
I da budemo iskreni: pobedili jesmo, ali smo vrlo lako mogli i da izgubimo.
Monako je imao tri šansa da nam ugasi svetlo, i upali sveću za pokojnike. Tri pokušaja da nas vrati u naše mračno stanište ove sezone.
A najopasniji među njima ali samo kada je Partizan u pitanju, Nemanja Nedović, čovek koji tradicionalno protiv nas igra kao da mu je poslednja volja u testamentu da nam upropasti veče.
Uvek motivisan, uvek za korak više, uvek za poen preko svojih mogućnosti.
Ali te večeri, zadrhtala mu je ruka.
Na žalost mnogih, na sreću nas malobrojnih, lopta nije našla mrežicu.
Preživeli smo. I to se računa.
Ta pobeda nije lek, ali je dokaz da puls još postoji. Da tim još uvek diše, da publika još veruje, da Arena još uvek gori, jer ko je ovo preživeo ti u areni, infarkt je za njega lakša prehlada.
A u vremenu kada se mnogi pretvaraju da su živi, to što mi zaista jesmo već je uspeh.
Nećemo se lagati: pobeda je vredna, ali više liči na opstanak nego na trijumf.
Na „uspeli smo da preživimo“ nego na „dominantno smo pobedili“.
I u tome je suština, jer Partizan već nedeljama više preživljava nego što živi.
Ali pulsa ima, srce još uvek kuca, i to je, za početak, dovoljno.
Ovo nije bila taktička pobeda.
Ovo nije bila fizička pobeda.
Ovo je bila pobeda čiste volje, onaj tip pobede kada nema ni daha, ni snage, ni smisla, ali imaš ro srce pa vidi šta ćeš sa njim.
A danas, na tom jednom sjaju, na toj jednoj iskri, Partizan kreće dalje. Na novom putu, novom gostovanju, novom iskušenju.
Da li smo izlečeni? Nismo. Da li smo bolji? Videćemo. Ali nešto smo dobili, nešto što se ne vidi u statistici: povratili smo veru u sebe.
Lion.
Grad reke, svetla i ukusa. Grad koji se ponosi svojom gastronomijom, pa kažu da se nigde u Francuskoj ne jede tako dobro kao tamo. Ironija je što ovaj tim dolazi iz zemlje gde se gladuje, neko za svoje ideale, pravdu i bolje sutra, a neko jer to nije stvar ličnog izbora već životnih prilika, a razlika između jednih i drugih skoro da ne postoji. Postoji i treća kategorija a to je glad za pobedama, baš iz te super teške kategorija dolazi Partizan.
Gladni smo pobede, onih pravih, čistih, ubedljivih, onakvih da posle ne moraš da piješ Bensedin u taksiju.
Lion je grad u kom fudbalski klub ima veću reputaciju od košarkaškog, ali to ne znači da je gostovanje lako. Asvel nije najsjajniji tim u Evroligi, ali je uvek dovoljno nezgodan da te iznervira baš onda kada ti najmanje treba. To je ona vrsta utakmice koja po kalendaru izgleda „lakša“, ali u praksi ume da ti skrati život za tri godine.
A naš tim ide u taj prelepi miran Lion, ali sa svojim nemirom, svojim strahom, svojim nestabilnim pulsom i tek vraćenom verom koja je još uvek krhka kao Beogradski bulevari posle Vojne parade.
Asvel je tim koji na papiru izgleda kao da bi trebalo lako da se savlada.
Ali papir trpi sve, i loše odluke, i propale napade, i treće četvrtine zbog kojih se čovek zapita da li je ovo sport ili egzorcizam. Sreća u prethodnoj utakmici smo naučili kako se igra ta treća četvrtina, ali sad nam je problem četvrta. Do polusezone ćemo valjda kompletirati celu utakmicu.
Oni igraju kod kuće, pred publikom koja nije najglasnija u Evropi, ali jeste dovoljno gorka da te podseća gde si.
Lion je grad mirisa, vina, kulture…
Ali kad uđeš u tu dvoranu, miriše samo na jedno i to ono najvažnije što nas interesuje, miriše na pobedu.
Jer ako Partizan želi gornji deo tabele, ako želi da pokaže da nije samo povremeni blic već tim koji može da preživi mart i april, ovo je utakmica koja mora da se dobije.
Ne zato što je lako, već baš zato što nije.
Energija od Monaka mora da se pretoči u zrelost, disciplinu i ono što nam najviše nedostaje: konstantnost.
Ne možemo da dozvolimo još jedan sunovrat, još jedan “blackout”, još jedan trenutak kad gledamo rezultat i pitamo se „kako smo ovde stigli?“.
Asvel je tim koji se ove godine muči, ali upravo takvi protivnici znaju da budu najopasniji. Oni nemaju šta da izgube, a mi imamo sve. Oni igraju bez pritiska, a mi sa pritiskom koji se meri u kilovoltima.
Oni večeras mogu samo da iznenade, a i mi ali neprijatno.
I to je ono što ovu utakmicu čini opasnom.
Ali, ako nam je prethodna utakmica dokazala nešto, onda je to da Partizan ume da nađe iskru baš kad je najtamnije.
Ne uvek, ne redovno, ne uredno, ali ponekad, i to je dovoljno.
Da bi uopšte mogli da se nadamo nečemu, da bi mogli da verujemo da san i dalje traje, prvo mi sami morMo biti na visini zadatka, ovaj tim mora da nauči da diše u jednom ritmu a srca da im kucaju u istom taktu. A takt srce koje nam i dalje odzvanja kao pre dve večeri nosi Aleksej Pokujševski, momak koji je protiv Monaka ušao kao da mu je konačno neko vratio telo u koje duša pripada. On je bio i bek, i krilo, i kapiten, i čovek za sve. Trojke čiste kao staklo, energija iskrena, intenzitet koji se retko vidi. To nije bio samo dobar meč, to je bilo odrastanje u jednoj utakmici.
Evo ga on, Dvejn, najveća dijagnoza i najluđa inspiracija ovog tima.
Igrač koji u jednoj utakmici može da prikaže celu paletu života:
od sumraka do svitanja, od genija do luzera, od čiste poezije do čistog infarkta. Kada šutne, to je vatromet. Kada prenosi loptu, to je dokumentarni film o preživljavanju.
Njegova brzina je blagoslov, njegova brzopletost kletva, a mi smo zarobljeni negde između ta dva pola. Ali jedno je sigurno: ako mu se poklope zvezde, ako ga povuče ona njegova vatrena žica, on može da reši ovakve utakmice sam.
I zato večeras očekujemo upravo to.
Sterling Braun, konstanta, oslonac, čovek čiji šut stigne baš onda kada mu veruješ.
Uvek stabilan, uvek prisutan, uvek čovek koji ne beži od odgovornosti. Protiv Monaka je brzo ušao u problem sa faulovima pa nije mogao da pokaže najbolje od sebe, ali danas faulovi su vraćeni na fabrička podešavanja, ovo je nova šansa da zablista kao što ume.
Bonga je kao neka zagonetka koja još nije otkrivena. Snaga ogromna, ruke preduge, korak širok a igra kao da još uvek traži taj prvi klik, samo da se pokrene, da se dogodi taj jedan potez, baš taj koš koji od dobrog igrača napravi neprolazni najboljeg. Poslednjih nekoliko utakmica deluje kao da hoda po sopstvenoj senci.
Zato večeras očekujemo ne savršenstvo, nego hrabrost. Jedan njegov pravi meč može da promeni celu dinamiku ekipe.
Naš novi centar Bruno, čovek koji se još uvek navikava na temperaturu beogradskog asfalta, još uvek se adaptira na ritam, na kontakt, na sistem, ali u svakom skoku i svakoj borbi vidi se nešto obećavajuće, kao da u sebi nosi tihu pretnju. Protiv Asvela očekujemo da se uključi, da stane čvrsto pod koš i da se, konačno, vidi zašto smo ga doveli: da bude snaga koja završava, a ne nagoveštava.
Tajrik je naš diskretni junak,
albatros u reketu, čovek sa rukama koje izgledaju kao da mogu da zagrle pola dvorane.Kada mirno uđe u meč, on je stena, nepomična tvrđava, kada ga ponese energija onda bljuje vatru. Ali baš ta njegova energija, ruke kao raširena krila, taj njegov instinkt da bude na pravom mestu to je ono što nam treba i na ovom gostovanju.
Osetkovski nije igrao prošlu utakmicu, i to nije slučajnost, nije ni povređen. To je znak da ga je Željko čuvao. Čuvao energiju, čuvao mir u glavi, čuvao one njegove mini-eksplozije koje menjaju tok utakmice.
A to znači samo jedno: da ima puno poverenje u njega da mu dodeli važan ulogu na ovoj utakmici.
Ostekovski je čovek koji ume sve, trojku, blok, skok, pik, požrtvovanost, borbu.
On je onaj igrač koji, kad uđe u ritam, menja temperaturu cele ekipe. I večeras očekujemo upravo to: Dilana u svom najboljem izdanju.
Ne smemo zaboraviti i one koji su ostali kod kuće. Vanja Marinković, naš pravi kapiten, čovek koji ne slavi tuđe trofeje nego brani svoje, i Arijan Lakić, čija je odbrana ono što ti treba u Evropi kao što ti treba grejanje usred januara. Oba igrača nedostaju i to se oseća. Ali tim će morati da nađe način da popuni tu rupu, jer u ovoj sezoni nema „nema ko“.
A šta reći za ovog čoveka a da već nije ispričano? Željko Obradović, čovek koga u ovoj zemlji ne možeš ni da voliš niti da kritikuješ „na pola“.
On je ili mit, ili oluja.
A najčešće oboje istovremeno.
Čovek koji je, na našu sreću a tuđu nesreću, u srpskoj košarci ono što bi profesor kvantne fizike bio u prvom razredu osnovne škole: suviše mnogo zna za okvire u kojima radi, ali se i dalje trudi da sve objasni tako da ga svi razumeju.
Ipak, čak i najveći imaju svoje senke.
Željko i dalje traži onu alhemiju, onu zlatnu formulu koja će od ovog tima napraviti mehanizam koji radi bez zastoja.
Jer zna on sve šeme, zna svaku zamku, zna svačiju manu pre nego što je mi primetimo.
Ali kao da još uvek nije pronašao onu jednu stvar koja se ne crta na tabli:
hemiju, inat, zajedništvo, onu nevidljivu struju koja pravi šampione. Nije idealno, daleko od toga, i rotacija je bilo loših, i promašaja, i trenutaka kad publika gleda u klupu kao da traži odgovor na egzistencijalno pitanje:
„Željko, šta sad?“
Bilo je i minuta kada smo se pitali zašto uporno veruje igračima koji tog dana nemaju ni kompas, ni mapu, ni svrhu.
I bilo je trenutaka kad je delovalo da sam sistem ne prati njegovu viziju, kao da je razred otišao na odmor dok je on na tabli objašnjavao integrale.
Ali postoji jedna stvar koju se ne usuđujemo da osporimo a to je institucija, da on je institucija ovog sporta i to se mora poštovati.
Kad Željko uputi onaj svoj pogled, onaj ledeni rez koji pamte svi koji su ikada igrali pžza njega, znaš da postoji još jedna brzina, jedan nivo, jedan stepenik, jedan sloj… koji ovaj tim još uvek nije pokazao.
I mi ne tražimo savršenstvo. Ne tražimo ni magiju. Tražimo samo jedno: samo se borite kao da posle ove utakmice sutra ne postoji, i mi ćemo biti ponosni ma kakav rezultat bio. Ne zbog prošlosti. Ne zbog titula. Ne zbog imena. Već zato što ovaj tim, ovaj grad i ovi ljudi zaslužuju da vide ono što je Evropa videla već sto puta:
Željka koji misli, koji diše, koji pobeđuje onako kako samo on ume.
Ako neko to može da rasplamsa u trenutku kada je sve na staklenim nogama, to je on.
I zato sada, baš sada, hoćemo Željka u punom sjaju, ne legendu, ne prošlost, ne priču, već Željka Obradovića, trenera koji na najtežim mestima pravi najveće podvige.
Vreme je.
Sada je trenutak, sada, kada smo izašli iz pakla, ali još stojimo na žaru, sada, kada smo preživeli Monako, ali još osećamo kako nam srce kuca brže nego što smo planirali. Sada, kada ovaj narod stoji u svojim blokadama, borbama, mukama i verama u neki bolji trenutak, možda je sada baš taj trenutak da bar jedna stvar u ovoj zemlji proradi kako treba.
Partizane, večeras je sve jednostavno:
ili ćeš ti da budeš u blokadi, ili daj sve od sebe da to bude Asvel. A mi bi voleli da jedino „zaključano“ u Lionu budu njihove ideje, njihovi napadi i njihove nade.
Želimo da vidimo tim koji se ne plaši udaraca. Tim koji zna da je pakao deo puta, puta u raj. Želimo da se ovo veče prepričava. Ne kao još jedan „moglo je bolje“, nego kao „evo ga, konačno, Partizan koji liči na sebe.“
Vreme je da se popnemo sa dna tabele na mesto gde nam pripada.
Zato, momci večeras igrajte kao da se zemlja pod nogama trese, kao da ceo Beograd stoji iza vas, jer stoji, ali odabrani soj.
Igrajte kao da ste gladni lavovi. Gladni pobeda, mira, poštovanja gladni da konačno zatvorite usta svima koji su se navikli da vam broje poraze kao da su njihovi.
Partizane večeras ne tražimo savršenstvo. Tražimo borbu. Tražimo energiju. Tražimo onaj trzaj koji pokazuje da srce još kuca u pravom ritmu. Samo jako, pametno, srcem za pobedu.
Autor: MARIJA ANDRIĆ
