Autor teksta: Marija Andrić
Osvanulo je kao i svako drugo, onako kako jutra znaju da prevare čoveka svojom običnošću. Mirisalo je na prvu kafu koja tiho ključa u kuhinjama, na burek iz Trpkovića koji se lomi pod prstima užurbanih ljudi, na grad koji se budi uz zvuk tramvaja i težak dah dima što se uvlači u pluća kao nešto na šta smo odavno pristali. Nebo je bilo mirno, skoro ravnodušno, kao da nema nameru da išta pokvari. Ulice su nosile iste korake, isti ritam, iste misli koje počinju sa „danas ću…“ i završavaju se u istom maniru.
I ništa, baš ništa, nije slutilo da će to biti jutro koje će promeniti sve.
Jutro posle koga više ništa neće biti isto.
Postoje jutra koja dođu tiho, kao da ne žele da uznemire svet, i postoje ona koja se rađaju drsko, sa svetlošću koja obećava još jedan običan dan. A takođe postoje jutra koja, iako svanu, nikada nisu smela da se dogode. Osmi april je osvanuo upravo tako, kao izdaja. Nebo je bilo mirno, previše mirno, kao da je nešto znalo, ali nije imalo hrabrosti da progovori. Sunce je izašlo, ali ne da zagreje, već da obasja prazninu koja se tek spremala da se otvori. Grad je disao uobičajenim ritmom, ljudi su žurili, život je išao dalje, kao da ne zna da će u tom istom trenutku izgubiti nešto što se ne može nadoknaditi, nešto što ne može da se zameni, nešto što se ne rađa dva puta. Ništa nije nagoveštavalo da će se tog jutra jedna epoha ugasiti, ili možda jeste, ali mi nismo hteli da vidimo, zato što postoje ljudi za koje veruješ da ne odlaze, ne zato što si naivan, već zato što su oni sami iznad prolaznosti. Njihovo prisustvo nije vezano za vreme, niti za telo. Oni su tu, u svakom glasu koji je postao sigurniji jer su ga oni oblikovali, u svakom koraku koji je postao odlučniji jer su ga oni naučili kako se stoji uspravno uzdignuta čela, u svakom srcu koje kuca malo jače jer je jednom bilo naučeno šta znači boriti se. I zato, kada dođe vest da su otišli, čovek ne oseti samo tugu, oseti nepravdu i prazninu. Oseti kao da je nešto pogrešno u samom algoritmu sveta.
Kao da je neko pomerio temelj, a da niko nije tražio dozvolu za to. Tog jutra, svet je izgledao isto ali nije bio isti. Zato što u njemu samo postoje i neki malo posebniji ljudi koji ne prave samo rezultate, ne prave samo pobede, ne grade samo karijere. Postoje ljudi koji grade ljude. I kada takav čovek ode, ne nestaje samo jedno ime više, nestaje čitav jedan način postojanja. Nestaje jedan princip, jedan pogled, jedna strogoća koja je u sebi nosila ljubav, jedna tišina koja je bila glasnija od svake buke.
Baš zato, to jutro nije bilo samo jutro, bio je to odraz u koji niko nije želeo ili ipak nije smeo da pogleda.
Kako prihvatiti da je otišao neko ko je za mnoge bio više od trenera? Kako prihvatiti da je nestala figura koja je stajala između nepravde i reda, između slabosti i snage, između onoga što jesmo i onoga što možemo da budemo? Kako prihvatiti da je otišao neko ko je znao da u čoveku vidi ono što on sam ne vidi?
Jutro je svanulo, ali kao da nije donelo svetlost. Donelo je tišinu koja pritiska. Donelo je osećaj da nešto nije u redu, da nešto nedostaje, da nešto što je bilo stub više nije tu da drži krov. I ljudi su tog dana hodali, pričali, radili, ali negde duboko, ispod svega, svako je znao nešto se završilo.
Svanulo je jutro koje je donelo mrkli mrak.
Ništa više neće biti isto, jer kada neki ovakvi ljudi odu, ne odu sami, već ponesu sa sobom jedno vreme, jednu veru, jedan deo srca koji zauvek ostaje praznina tamnija od Bermudskog trougla. Osmi april nije bio samo datum. Bio je granica između onoga što smo imali i onoga kako ćemo tek učiti da živimo bez njega.
A onda, posle takvog jutra, posle takve tišine koja nije bila tišina nego zemljotres u grudima, čovek više i ne pokušava da razume vest koju čuje, nego počinje da priziva taj nasmejani lik. Ne ono što je o njemu pisalo, ne ono što se o njemu govorilo, ne ono što su beležile pobede, tabele, trofeji i godine, već njega samog, njegov hod, njegov pogled, način na koji ćuti, način na koji izgovori reč, pa ti se učini da je i pre te reči bilo nešto izgovoreno ali pogledom, a da posle te reči više ništa ne može ostati isto.
Ima onih retkih, gotovo nestvarnih ljudi kojima je bilo dovoljno samo prisustvo da ih svako savršeno razume bez izgovorene reči, a zamislite tek kad na to taj neko još i ima mnogo šta za reći.
On je bio jedan od njih.
Nije mu bila potrebna euforija da bi se shvatio njegov značaj. Nije mu bio potreban stav da bi se videla njegova veličina. Nosio ju je u sebi, kao što planina nosi svoju visinu ne govoreći o njoj, kao što more ne objašnjava svoju dubinu, nego te samo pusti da staneš pred njega i osetiš koliko si mali pred nečim što je istovremeno i strašno i divno.
Takav je bio Duško Vujošević.
Ne veliki samo zato što je znao košarku, to bi za njega bilo premalo, gotovo uvredljivo malo. Bio je veliki zato što je razumeo čoveka. A ko razume čoveka, taj razume i sve njegove slabosti, i sve njegove strahove, i svu njegovu potrebu da ga neko ne mazi, ne štedi, ne laže, nego da ga jednostavno uzme za dušu i kaže: možeš više, moraš bolje, nisi rođen da budeš mali.
U njemu je bilo nečeg starinskog, gotovo viteškog, nečeg što danas čovek retko sreće i još ređe ume da prepozna. Kao da je pripadao nekom boljem, strožem, dostojanstvenijem vremenu, vremenu u kojem se reč nije trošila uzalud, u kojem je obraz bio veći od koristi, a istina skuplja od svakog mira. Nije on bio čovek od onih koji se svima dopadaju, bio je čovek od onih pred kojima svako, hteo ili ne, mora da stane ozbiljniji nego što je bio samo jedan tren pre toga.
Njegov um nije bio samo bistar, bio je svetao. Ne onako kao što svetli nešto što blesne pa nestane, već kao kandila u crkvi koja gore dugo, tiho i mirno, sežu do same večnosti, pa ti se čini da ne osvetljavaju samo prostor nego i savest i um. Znao je da misli dublje od drugih, da vidi dalje od drugih, da prozre brže od drugih. Ali nikada ta pamet kod njega nije bila sujeta, nije blještala kao ukras na vrhu jelke, nije bila nešto čime bi ponizio čoveka. Bila je alat da ga razume, da ga popravi, da ga podigne i izvuče samo ono najbolje iz njega za šta ni sam čovek obično nije znao da poseduje.
A kako je tek govorio.
Kao da ne izgovara rečenice, već presuđuje magli. Kao da svakom rečju razdvaja važno od nevažnog, poput Mojsija, pravu meru od preterivanja, istinu od onoga što bi ljudi voleli da bude istina. Kod njega nikada nije bilo reči previše, ni reči premalo, uvek tačno onoliko koliko treba, kao kod retkih ljudi koji znaju da je jezik sveta stvar i da svaka reč, kad jednom izađe iz čoveka, više nije samo običan ton već odgovornost za izgovoreno.
Zato su njegove reči imale težinu. Ne onu težinu koja pritiska zato što je gruba, nego onu koja te natera da je nosiš u sebi i dugo o njoj razmišljaš. Reč koju ti kaže neko običan ostane samo u uhu. Reč koju ti kaže takav čovek ostane u životu. I koliko je samo bilo takvih rečenica koje su njegovi igrači, njegovi ljudi, nosili u sebi kao što se nosi porodični zavet, kao neki amanet, kao što se nosi nečiji pogled kad ti jednom kaže sve, pa posle više ništa ne mora.
A ipak, iza te snage, iza tog stava, iza te strogosti koja je mnogima izgledala kao kamen, krila se jedna neobična, tiha, gotovo očinska toplina. Ne ona toplina koja te samo razneži na prvi dodir, nego ona koja te drži uspravnim onda kad bi da padneš i pomisliš da je tu kraj, a on ti pokaže da ipak nije. Njegov pogled nije bio mek zato što bi te štedeo, već zato što je u tebi tražio ono najbolje, čak i kad si sam odavno prestao da veruješ da ga imaš. To umeju samo veliki ljudi: da u čoveku vide više nego što on sam može da vidi u sebi.
I možda je baš zato bolnije nego što reči mogu da podnesu, zato što ne odlaze tako često oni koji su samo uspešni. Takvi se pamte po brojkama, po statistici, po arhivama. Ali kad ode čovek koji je bio i um, i karakter, i mera, i vatra, i zaklon, onda ne osetiš da je otišao tek samo jedan običan trener, osetiš kao da je sa njim otišao čitav jedan način i putokaz koji te je učio kako biti čovek među svim ovim ljudima.
On nije delio ljude po imenu, po prezimenu, po tome odakle su, kojoj se veri mole, koliko novca imaju, koliko godina nose na licu ili kakvu moć nose u džepu. Za njega je postojala samo jedna prava podela na ovom svetu: na dobre i na nedostojne dobrote. I u tome je bio veći od sporta, veći od vremena, veći od svih naših malih podela u koje se tako lako sakrivamo kad nemamo hrabrosti da budemo bolji.
On je znao da je čovek uvek preči od svake funkcije. Da je karakter važniji od talenta. Da je srce važnije od koristi. I zato nije stvarao samo košarkaše, to bi zaista bilo premalo rečeno. Stvarao je ljude koji će znati kako se stoji uspravno, kako se trpi, kako se voli, kako se ćuti kad treba i kako se govori kad dođe čas da se kaže.
Knjige je voleo kao što neki ljudi vole svoj dom ne zato što su im ukras, nego zato što su im utočište. Poezija za njega nije bila beg od života, već njegovo najdublje razumevanje. Čitao je da bi još bolje osećao, a osećao je da bi još bolje razumeo čoveka. I zato je terao igrače da čitaju. Ne zato što je hteo da od njih napravi gospodu zbog slave, nego zato što je znao da bez knjige čovek ostane kratak, a bez dubine lako postane prazan. U tom času im je to bilo opterećenje, teret, nešto suvišno, ali kasnije, kasnije su razumeli da im nije dao zadatak, nego dar. Nije im stavio knjigu u ruke da bi je samo pročitali, stavio im je svet u ruke da bi ga jednom umeli razumeti.
I nije slučajno što je svakog stranca učio našem jeziku. Ne samo da bi ga razumeo na treningu, ne samo da bi znao šta znači koja reč, nego da bi mogao da uđe u dušu ovog prostora, u tu čudnu i veliku reč Partizan, koja nije samo ime kluba, nego stanje svesti, osećanje, zavet, neka teška i lepa obaveza da nikada ne budeš mali, nikada plitak, nikada bez kičme. Hteo je da razumeju jezik da bi razumeli i ljude, i bol, i ljubav, i tu neku našu večitu borbu da ostanemo svoji čak i kad nas sve tera da budemo nešto drugo.
I kako onda da ne pomisliš, u svoj ovoj tuzi, na taj sedmi april, na Blagovesti, na dan blagih vesti, na praznik svetlosti, na čas kad nebo čoveku šalje nadu. Kao da je i tu, čak i tu, pokazao onu svoju poslednju, tihu veličinu, kao da je sačekao da prođe taj sveti dan, jer je znao, za nas njegov odlazak neće biti blaga vest. Neće biti ništa blago u tome što će svet ostati bez takvog čoveka. Kao da je još jednom, i u samom odlasku, hteo da poštedi praznik od naše tame. Kao da je, čak i kad je kretao tamo odakle se niko ne vraća, mislio više na druge nego na sebe.
A takvi su, valjda, samo najveći, baš tačno ono što je on bio.
Oni koji i kad odlaze, ne odlaze sebično.
Oni koji i svojim poslednjim korakom ostave lekciju. I možda zato ova tuga nije samo tuga. U njoj ima nečeg svetog, nečeg što čoveka ne lomi samo od bola, nego i od zahvalnosti. Jer nismo voleli običnog čoveka, nismo izgubili nekoga ko je tek usput prošao kroz naše vreme. Imali smo privilegiju da postojimo u istoj stvarnosti sa nekim ko je umeo da od sporta napravi školu karaktera, od reči meru, od znanja skromnost, od znoja zlato, od strogosti ljubav. Takvi ljudi ne odlaze onako obično kao drugi.
A negde između te njegove strogoće i te topline, između pogleda koji ume da preseče i ruke koja ume da zagrli, živela je njegova istina, tiha, tvrda i nepokolebljiva. On je uvek znao da može da se pogreši u tome kakav je neko igrač, ali da se nikada ne sme pogrešiti u tome kakav je neko čovek. Zato su njegovi momci, njegovi „sinovi“, trčali i onda kada drugi posustanu, kada se ciljna ravnina čini predaleko, vraćali se i onda kada je već izgledalo sve izgubljeno, jer su znali da će tek tada, u tom trenutku kad neko bezrezervno trči nazad da ispravi tuđu grešku, da se „upali ta mašina“. Nije im nudio lak put, jer za njega suvi talenat nikada nije bio dovoljan, zato što je talenat ništa bez rada, mukotrpnog rada u laboratoriji ispod koša kada se izvodi eksperiment alhemije u kojoj se znoj pretvara u zlato.
Voleo ih je onako kako samo retki umeju, kao otac koji ne štedi prave reči pa čak ni onda kada je bol nepodnošljiva, jer je znao da čovek koji naporno radi nije spreman da lako gubi. Karakter mu je uvek bila granica preko koje se nije išlo: moglo se oprostiti na terenu, ali ne i u duši, jer kada vidi izuzetan talenat u lošem čoveku, on bira da taj nikada ne postane igrač. Za njega sport nije bio samo igra, već mesto gde je pravda najdostižnija. Bio je svestan da život nije lak i mnogo je „štetan po zdravlje“, ali je ipak išao srcem, svesno prihvatajući da svaki takav put nosi i greške. I negde između tih grešaka, između pobeda i poraza, između tišine svlačionice i buke tribina, ostajala je njegova vera, da svako zlo ima svoj kraj i da će se svako “danas” jednom lane zvati.
Ponekad se zapitam da li Bog zna nešto što mi ne znamo, da li ima neku vest koja do nas još nije stigla, neku tihu, informaciju koju dobija „preko veze“ kako u Srbiji sve i funkcioniše, pa zato ubrzanim tempom, po skraćenoj proceduri uzima najbolje među nama, kao da ih sklanja, ljubomorno čuva za sebe, spasava. Jer previše je dobrih otišlo prerano, a previše šljama ostalo ovde, pa se u ovoj životnoj jesnačini postavlja pitanje, da li nam se sprema nešto veliko i mračno, neka apokalipsa kada Bog najvrednije povlači k sebi, a nas ostavlja da se sami izborimo sa onim što dolazi…
Ovaj čovek je ostavio mnogo više od košarke. Negde, u nekom budućem vremenu, kada se bude pričalo o njemu, neće to biti priča o titulama, ni o rivalstvima koja je nosio kao ožiljke koje ne krije, već priča o čoveku koji je verovao da je kafana institucija, a da je knjiga prijatelj, da je rad zakon i jedina nepogrešiva formula uspeha. Prerano je otišao u večnost, toliko knjiga je ostalo zarobljeno na polici čekajući da ih on uzme u ruke, toliko neizrecitovanih pesama, toliko emocija u kavezu među koricama.
Njegova najveća pobeda nije u onome što je osvojio već u onome što je ostavio iza sebe. A veličina kluba se pokazuje kada za njega ima ko i da umre.
Nisu mu dali počasno mesto u prvom redu, tamo gde je ostavio dušu, govorili su da ni kartu ne može da dobije besplatno, da mora da je kupi. Nije je kupio… ali je kupio nešto mnogo veće, ulaznicu za prvi red tamo gde sede samo oni koji ne prolaze, već ostaju zauvek, među besmrtnima u raju. Jer takve karte su najskuplje, a prvi red je rezervisan samo za odabrane, a on je, bez ikakve sumnje, jedan od njih.
🕊🖤🏀🤍
Autor: MARIJA ANDRIĆ
