Postoje ljudi koji prođu kroz Partizan i ostave pehar u vitrini. A postoje i oni, malobrojni, koji prođu kroz Humsku i ostave deo duše, promene nam način na koji gledamo igru i nateraju nas da budemo bolji ljudi. Ivica Osim, “Štraus sa Grbavice”, bio je baš to. Danas se navršavaju četiri godine otkako je nasmejani filozof fudbala otišao na neko bolje mesto, a miris njegove kolonjske vode i eho njegovih tihih, ali teških reči i dalje lebde nad JNA.
Retki su trenuci kada se istorija piše u realnom vremenu. Dolazak Ivice Osima u Partizan 1991. godine bio je jedan od tih momenata. Nije on došao samo da nas trenira; došao je da nas civilizuje u trenutku kada je civilizacija oko nas počela da puca po šavovima.
Filozofija igre Ivice Osima u Partizanu
Kada je Osim preuzeo crno-bele, fudbal na Balkanu je još uvek bio talac starih shvatanja o “radu i disciplini”. Ivica je doneo nešto drugo — inteligenciju. Za njega fudbal nije bio trka, već partija šaha koja se igra pri brzini od 100 kilometara na čas. U Partizanu je tražio igrače koji vide ono što drugi ne vide.
Njegova filozofija u Partizanu bila je zasnovana na protoku lopte. “Lopta uvek mora da ide brže od igrača”, govorio je. On je bio taj koji je naterao mlade asove poput Predraga Mijatovića, Slaviše Jokanovića i Branka Brnovića da shvate da individualni kvalitet ne vredi ništa ako nije u službi kolektivnog uma. Pod njegovom palicom, Partizan je igrao fudbal koji je bio decenijama ispred svog vremena — moderan, fluidan i neverovatno direktan.
Sezona 1991/92: Kup maršala Tita kao labudova pesma
Ta sezona 1991/92 bila je verovatno najteža u istoriji domaćeg fudbala. Država se raspadala, gradovi su bili u plamenu, a Ivica Osim je sedeo na našoj klupi i pokušavao da održi privid normalnosti. I uspeo je. Taj Partizan je igrao fudbal iz prkosa.
Vrhunac je bio finale Kupa Jugoslavije protiv Crvene zvezde. Zvezda je tada bila aktuelni evropski i svetski šampion, ekipa prepuna zvezda. Ali Osimov Partizan je imao plan. Pobedili smo u prvoj utakmici na Marakani sa 1:0 golom Budimira Vujačića, a revanš u Humskoj (2:2) ostao je upamćen kao demonstracija taktičke zrelosti. Taj pehar Kupa bio je poslednji trofej velike države i prvi dokaz Osimovog genija u crno-belom. Tada sam, stojeći na Južnoj tribini, shvatio da gledam ekipu koja bi, da je ostala na okupu pod njegovom komandom, sigurno igrala značajnu ulogu u Evropi.
Odlazak Ivice Osima iz Partizana: Čas ljudskosti
Ipak, Ivica Osim se u Partizanu ne pamti samo po taktici. Pamti se po onom 23. maju 1992. godine. Njegova ostavka pred kamerama, suze u očima i rečenica: “Odlazim i podnosim ostavku… to je jedino što mogu da učinim za taj grad”, postali su simbol ljudskog integriteta koji prevazilazi sportske okvire.
Nije otišao jer nije voleo Partizan. Naprotiv, on je Partizan voleo toliko da nije želeo da ga koristi kao štit dok njegovo rodno Sarajevo krvari. Tim činom je u amanet svim navijačima Partizana ostavio lekciju o dostojanstvu. Mnogi su tada, a i kasnije, pokušavali da mu zamere, ali mi koji smo te godine disali sa klubom znali smo — Ivica je te večeri postao veći od fudbala.
Nasleđe koje je Ivica Osim ostavio u Humskoj
Šta nam je danas ostalo od Ivice Osima? Ostala je ideja o Partizanu kao gospodskom klubu. On je bio arhitekta koji je postavio temelje modernog sportskog sektora, čovek koji je video fudbal kao umetnost, a ne kao zanat. Njegov uticaj na Jokanovića ili Tomića, koji su kasnije sedeli na toj istoj klupi, bio je nemerljiv.
Danas, kada gledamo Partizan, često nam nedostaje upravo ta “osimova” crta — strpljenje, uvid i ljudskost. On nije krio da je navijač Željezničara, ali je u Humskoj radio sa takvim žarom da smo ga svi osećali kao svog najrođenijeg. U fudbalu se ne trči samo nogama, trči se glavom, a Ivica je bio profesor te mentalne atletike.
Završavam ovaj tekst, a stalno mi se vraća jedno pitanje na koje nemam odgovor: Da li bi Partizan danas bio drugačiji klub da su okolnosti dozvolile da Ivica Osim ostane u Humskoj još pet ili deset godina? Često se pitam da li smo kao klub ikada više imali trenera koji je sa toliko autoriteta mogao da ćuti, a da ga svi savršeno razumeju. Onakvog kao što je bio “Štraus sa Grbavice, sumnjam da jesmo.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
DONIRAJ I PODRŽI
RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs , možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
PayPal donacija
paypal.me/volimpartizan
