Priča koja je pre nešto više od godinu dana počela kao logičan spoj porodičnih veza i sportske računice završila je tiho, gotovo administrativno. Ivan Vasiljević više nije igrač Partizana. Mladi defanzivac potpisao je za B tim Hetafea, kluba koji je nedavno u Beogradu overio plasman u Ligu konferencije, i vratio se u Španiju odakle je i krenuo. Sa aspekta karijere jednog momka iz „klase 2005“, ovo je razumljiv korak. Sa aspekta Partizana, ostaje pitanje šta je tačno bio plan sa ovim transferom i zašto od njega, bar u crno-beloj varijanti, nije ostalo gotovo ništa.
Transfer koji je od prvog dana više ličio na uslugu nego na plan
Vasiljevićev dolazak na Topčidersko brdo leta 2025. bio je proizvod poznanstva, ne skautske mreže. Dogovor je iznikao iz odnosa tadašnjeg potpredsednika za sportska pitanja Predraga Mijatovića i Petra Vasiljevića, Ivanovog oca i nekadašnjeg Mijatovićevog saigrača u Partizanu. To po sebi nije diskvalifikacija — mnogi dobri transferi krenu iz veze koja otvori vrata. Problem je što se, gledano unazad, čini da su vrata otvorena, ali soba unutra nikada nije bila spremna.
Momak koji je pre Humske prošao kroz B tim Atletika i Union Koljadu stigao je sa profilom razvojnog igrača, ne gotovog pojačanja. U klubu koji te sezone traži svaki bod, takvi igrači ili dobiju jasan razvojni put, ili nestanu iz priče. Vasiljević je nestao.
Pozajmica u Sander i povratak bez uloge
Zimus je otišao na pozajmicu u B tim Rasinga iz Sandera, četvrti rang španskog fudbala. Tamo je odigrao 11 utakmica, deo njih na poziciji štopera, deo kao desni bek. Nije to broj koji vrišti, ali za igrača tih godina koji traži minute u stranom sistemu, to je sasvim upotrebljivo iskustvo.
Problem je nastao po povratku. Saša Ilić na njega nije računao, i od tog trenutka priča je imala samo jedan mogući kraj — rastanak. Kada trener jasno stavi do znanja da igrač nije deo plana, produžavanje agonije ne pomaže nikome. U tom smislu, i klub i igrač su odradili ono što je bilo racionalno: našli su izlaz pre nego što se prelazni rok zatvorio.
Hetafe B, dvogodišnji ugovor i logika povratka kući
Novi ugovor je na dve godine, a sredina je poznata. Hetafe B se takmiči u istom rangu u kome je Vasiljević proveo proleće, što znači kontinuitet, poznato okruženje i realan nivo za dalji razvoj. Za igrača rođenog i fudbalski oblikovanog u Španiji, ovo je više povratak u prirodno stanište nego avantura.
Za Partizan, međutim, ovo je još jedan primer transfera koji nije proizveo ništa opipljivo — ni minute, ni prodaju, ni razvojnu priču koja bi klub kasnije mogao da unovči.
Šta ovaj slučaj govori o Partizanovom radu sa mladima iz inostranstva
Teško je ne primetiti obrazac. Partizan povremeno dovodi mlade igrače sa stranim iskustvom, plasira ih kao potencijal, a onda ih ili gura na pozajmicu ili tiho ispraća kada trener odluči da mu ne trebaju. Nema u tome ničeg skandaloznog po sebi — svaki klub greši u proceni. Ali ako se to ponavlja, prestaje da bude greška i počinje da liči na sistemski propust.
Vasiljevićev slučaj neće ostaviti veliki trag u sećanju navijača. Nije igrao dovoljno da bude voljen ili osporavan. I upravo zato je koristan kao mala studija slučaja: pokazuje šta se dešava kada se transfer napravi zato što može, a ne zato što je jasno gde se igrač uklapa.
Momak je otišao tamo gde mu je karijera realno pripadala. Ostaje pitanje da li će Partizan sledeći put ovakav profil dovoditi tek kada bude tačno znao šta će sa njim, ili će ovakvi tihi rastanci u završnici prelaznog roka postati stalna stavka u godišnjem izveštaju.
DONIRAJ I PODRŽI
RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs , možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
PayPal donacija
paypal.me/volimpartizan
