Partizan je u u Istanbulu dobio od Bešiktaša LEKCIJU iz modernog fudbala. Nema šta, Turci su bili bolji i zbog toga su u Ligi Evrope. Bešiktaš ima daleko više novca, ogroman budžet, infrastrukturu, svetske zvezde i mesto mu je, u najmanju ruku, u tom utešnom takmičenju za velikane.
Naš “parni valjak”, jednostavno, nije imao sreće u žrebu. Dobio je, bez dileme, uz Sevilju najjačeg protivnika. A, po imenima – daleko najjačeg. Pomislili smo posle prve utakmice da je prolazak možda i moguć, ali su nas uvodni minuti duela na Vodafon parku, ipak, uverili u ono što smo i pre dvomeča znali. Nažalost, čuda se ne događaju svaki dan. Bešiktaš je rutinski prošao, a mi smo ostali bez Evrope i preko potrebne finansijske injekcije.
E, sad. Da li je moglo hrabrije? Naravno da jeste. Bolje? Moglo je i bolje i više na terenu.
Šta je tu je, idemo dalje…
Međutim, LEKCIJU smo, da se ne lažemo, dobili i mi navijači Partizana. Kolege koje obožavaju bosforsko crno-belo održale su nam čas, pre svega, vernosti. Nečega što polako nestaje kod nas, a nekada smo baš po tome bili prepoznatljivi. Uzori drugima! Vernost je pre svega u delima. To je podrška, pripadnost, odanost klubu i ti činioci moraju da krase navijače Partizana. Ne na društvenim mrežama, iz stanova, kuća, kancelarije. Ne, već na stadionima, halama, na javnim mestima.
Podestio me je Istanbul na navijače Partizana iz osamdesetih godina.
Malo je mesta ostalo slobodno na Vodafon parku, a cena ulaznica uopšte, ni za turske prilike (država je u velikoj krizi) nisu bile pristupačne. Od 1.400 do čak 13.000 dinara. Preko 35.000 navijača došlo je da gleda Bešiktaš. Ne, Partizan, već Bešiktaš!
Buka koja je više od 90 minuta pravljena na objektu, čija akustičnost se meri sa najboljim operama sveta, je prosto neopisiva. U jednom momentu čovek pomisli da će se onesvestiti, jer je na nogama ceo stadion i svi do jednog, od onog huligana sa ko zna koliko utakmica u navijačkoj karijeri, do devojičica i dečaka, koje su roditelji doveli da uče uvodne lekcije ljubavi prema klubu – urlaju, pevaju, skaču, zvižde. I tako od početka do kraja. U glavi ti sve vreme bubnji, a kažu da je na terenu još gori osećaj.
Antalija je nekoliko dana pre dolaska Partizana pobedila Bešiktaš u sličnoj atmosferi. Da se razumemo, u turskoj ligi, u konkurencji najvećih rivala Galatasaraja, Fenerbahčea, Trabzona, svaki poraz je više nego bolan i može mnogo da znači u šampionskoj trci. Ali, i pored toga i generalno vrlo loših izdannja .Bešiktaša ove sezone, ekipa je dočekana kao šampion. Pesmom i aplauzima. Ništa manje ovacije od Pepea, Kavrežme ili Medela nije dobio ni trener Šenol Guneš.
Tribine za Turke, pogotovo pre i za vreme utakmice, nisu mesto gde se izražava netrpeljivost prema pojedinim igračima, treneru ili upravi kluba. Kada je na terenu protivnik – onda su svi posvećeni ideji da se on sruši. Unutrašnje probleme rešavaju na drugim mestima.
Bešikatašovi navijači su kao i naši podeljeni. Takođe postoji nekoliko frakcija, ali njima ne smeta da zajedno pevaju, da podižu ostale tribine, što i nije tako teško. Bukvalno ceo stadion, svi koji su došli zbog Bešiktaša, urlaju, pevaju, skaču, zvižde – navijaju kao jedan!
Fudbaleri koji brane boje njihovog tima, su tek nešto manja božanstva od najveće svetinje – samog kluba. Ovacijama se prati svako uklizavanje, dobar pas, atraktivan potez… Zvižducima svaki kontakt protivnika sa loptom. I tako od prvog do poslednjeg minuta.
A šta se sa nama dogodilo – navijačima Partizana? Koje mi opravdanje imamo što na utakmice dolazi tek par hiljada ljudi, a nekada i skandaloznih par stotina? Što ne možemo da napunimo JNA ni kada nam u goste dođe Arsenal? Što se delimo na “ove”, “one”, “neutralne”… Što se međusobno vređamo na tribinama?
Gde nam se izgubila navijača kultura?
Da li to znači da više ne volimo Partizan? Da nas nisu možda raniji uspesi razmazili, pa sada volimo klub samo kada pobeđuje? Gde se izgubila ona energija od pre samo godinu dana i par meseci, kada je i na njenim krilima Marko Nikolića, u atmosferi linča i totalne histerije sa ružnije strane Topčidera, uspeo da osvoji “duplu krunu”. Za mnoge od nas najdražu! Doduše, to je bio tek zrak sunca kroz tmurne oblake taložene iznad naše navijačke tribine skoro dve decenije. Ali i taj zrak nade bio je dovoljan da shvatimo da grobarstvo nije umrlo, već se sakrilo u svima nama i čeka pravi momenat da eruptira.
E, pa navijači Partizana (SVI SA SVIH STRANA), došao je i taj momenat. Nije nam ni potreban onaj ko ga nije prepoznao. Vreme je da pokažemo da smo lekciju samo zaboravili i da su nas u Istanbulu podsetili na nju. Vreme je da dođemo na JNA, da odemo u Novi Sad, Kruševac, Niš, ma svuda gde igra naš Partizan, i da ga bodrimo. Nema veze kako igra, ko igra, ko ga vodi, da li pobeđuje ili gubi. Bitno je samo voleti Partizana sve jače i jače. On ostaje, sve ostalo prolazi.
Jer reči čika Duška Radovića nismo zaboravili, one odjekuju: “Za druge se navija, Partizan se voli! U tome je snaga Partizana, igrači i navijači pobeđuju zajedno”!
