Hamburger, koji je 1984. godine osvojio Kup evropskog šampiona, nudio mi je za dolazak skoro dva miliona maraka. Kad su to saznali rukovodioci u Humskoj, poslali su me na dosluženje vojnog roka. Partizan je tada za Monako bio – Barselona! Nakon sve te energije koju donose mečevi u crno-belom dresu i pritiska koje oni nose, u Monaku skoro pozorišna atmosfera. Ono što mene impresionira jeste činjenica da je u Francuskoj postavljen takav model da sve reprezentativne selekcije, od kadeta do seniora, igraju po istom sistemu. To omogućava brzu adaptaciju igračima koji prelaze iz jedne u drugu selekciju, ali i nerasipanje fudbalskih bisera
Kremen kamen iz podnožja Šar-planine. U fudbalskoj nomenklaturi štoper je defanzivac, zadnja linija odbrane, a kad je reč o Nenadu Stojkoviću, mora se ugraditi jedan aneks. On je bio inicijator, tipa kapisle, prvi vezni. Finim vladanjem loptom i bogomdanim osećajem za prostor, pokretao je talase koji mogu prevrnuti sve protivnikove nade da će u tom nevremenu s crno-belima dospeti do kopna. Tri puta je s Partizanom bio šampion Jugoslavije, izborio je kup s Monakom. Materijalno, po svim procenama filigrana, morao je više. Bio je kremen kamen sa Šar-planine, stena koja pleše! Veliki snovi iz sokaka Prizrena, ljubav prema fudbalu i Partizanu – sa Blagojem Paunovićem kao njegovom zvezdom vodiljom, zbog koje je avgusta 1972. godine trčao osam kilometara tamo i amo do sekretara Lirije, koji je bio s porodicom na Belom Drimu, da bi mu ovaj udario pečat na ispisnicu – kondenzovani su u jednoj velikoj slici: Zof (Šumaher), Krol, Tardeli, Pecej, Bekenbauer (Platini), Nenad Stojković, Koeljo, Antonjoni, Bonjek (Neskens), Rosi, Blohin (Kigen). Mesto zelenih polja: stadion „Džajants” u Njujorku, i 7. avgust 1982. Tim Evrope, njegova prva vrsta, protiv ostatka sveta sa Zikom kao glavnim izvođačem Kopakabana magije. Pogledaš u (half) liniji, a ono pored tebe Bekenabuer i Krol. Da se uštineš za obraz. Na kraju, da se zna šta je Stari kontinent – 3:2, pečat udarili Kigen, Pecej i Antonjoni.
Put u visoko društvo Nenada Stojkovića bio je viši i kompleksniji od stepenica projektovanih na željama i htenju. Talenat, upornost i dolazak u ruke pravih majstora fudbalske veštine oblikovali su igrača koji će biti neizblediv zaštitni znak Partizana, bez obzira na to kroz koliko centrifuga prljave vode bio provučen, i štopera koji neće golim srcem, nego umećem s loptom tri puta braniti boje Evrope.
– Imao sam ogromnu sreću da imam takve trenere kao što su Zoran Miladinović, Ante – Biće Mladinić i Miloš Milutinović. Bili su oni ne samo trenerske nego i ljudske gromade. Znam da će to mnogima zvučati stereotipno, ali način na koji je igrao taj naš šampionski Partizan predstavljao je izraz vizionarstva njegovih glavnih stručnjaka. Mnogi su koristili te taktičke obrasce i oni su, eto, do danas ostali u upotrebi kod svih uspešnih klubova.
Kakav bi bio ishod meča onog Mladinićevog i ovog Đukićevog Partizana?
– Razbili bismo ih! Sigurno. Igrali smo daleko agresivnije. Nismo čekali grešku protivnika, nego smo ga primoravali da što pre pogreši. Tako smo u Beogradu uvek stajali na centru, pa kad uhvatimo presingom da davimo protivnika, on ne može da izvuče loptu. Ponekad smo namerno znali da stanemo, povučemo se jer nemamo dovoljno prostora da razvijemo akciju i ne možemo dugo da damo gol. I onda se dogovorim s Mocom da malo olabavimo, da se rival izvuče iz mišje rupe. Tako je radio Ajaks pod Rinusom Mihelsom. Rival se namami pa se na njega udari sa svih strana i iz svih pozicija. Pusti se malo kroz sredinu, pa na krilo, i napadne se sa svih strana. Obično smo tipovali tehnički slabijeg igrača u zadnjoj liniji odbrane rivala i, kad bi do njega došla lopta, opkolili bismo ga, oduzimali mu loptu i kretali u kontru, koje su često završavale realizacijom zahvaljujući vrhunskoj spretnosti i umešnosti naših napadača. To ne vidim kod sadašnjeg Partizana.
Vremenske komparacije u sportu, pogotovo u fudbalu, vrlo su nezahvalne. Ipak, ko bi iz ovog tima crno-belih, koji je eliminisao Budućnost u kvalifikacijama za Ligu šampiona, ispunio uslove za ulazak u onaj „parni valjak”?
– Ne može se reći da su svi ovi koji sad nose dres Partizana loši igrači. To nikako neću da tvrdim. Očigledno je da svi oni mogu da se dovedu u red, i na tome mora dugo i strpljivo da se radi. Glavni zadatak je na trenerima, koji moraju što pre da promene način razmišljanja igrača. Ne može, recimo, Tavamba da ispromašuje kao u prvom meču u Beogradu. Dobro, lopta ne sedne uvek onako kako ti očekuješ. Ipak, četiri puta se naći u čistoj situaciji i ne pogoditi znači da se tu radi o nekom nedostatku. Čega? To stručnjaci Partizana treba da odgonetnu, i to bez odlaganja. I ako se za sve promašaje mogu naći nekakva opravdanja, zaslužuje ozbiljnu analizu situacija kad Tavamba ulazi sa desne strane, a na suprotnoj ima igrača kome bi preostalo jedino da gurne loptu u mrežu Podgoričana, ali on se iz ne znam kojeg razloga ne odlučuje na udarac. Budućnost nije znala da kazni to. Ukoliko se, međutim, želi nešto napraviti u Evropi, postupci kao taj, koji pokazuju izostanak harmonije unutar odnosa u ekipi, ne smeju da se ponove. U ovoj konstelaciji snaga u Partizanu prisustvo Saše Ilića je, po mom mišljenju, neophodno. On zna da primi loptu i da je sprovede. Nemamo drugog igrača, bez obzira na sav teret njegovih igračkih godina, koji će tu akciju oplemeniti i loptu u nastavku akcije progurati u pravom trenutku ka napadačima. Taj njegov osećaj za tajming s loptom je nesvakidašnji i Partizan treba još da ga eksploatiše.
Kad smo kod Ilića, on je prestigao Vašeg nekadašnjeg cimera Momčila Vukotića po broju odigranih utakmica za Partizan?
– Dugo sam delio sobu s Perom Borotom. Morao sam, niko nije želeo s njim jer je bio previše zabavan. S Mocom sam bio cimer godinu i po, i bilo je manje interesantno. Voleo je puno da čita. Još u to vreme pročitao je više od hiljadu knjiga iz oblasti beletristike. Nije on bežao od stripova tipa „Komandant Mark”, što je čitala skoro cela ekipa, ali bi uvek našao vremena za knjige, a eto, iz te književne note proizašla je i ta njegova umetnička crta, pa se sada bavi slikarstvom. I to jako uspešno. Sa stripovima sam završio sa osam-devet godina. Tad je bila ona edicija „Nikad robom” s Mirkom i Slavkom. Na gostovanjima i putovanjima s Partizanom spremao sam ispite za Fakultet opštenarodne odbrane, koji sam upisao nedugo po dolasku Beograd. Ali valjalo je čitati rivale. U tom vremenu na terenu sam vodio najteže bitke s Kustudićem, Halilhodžićem, a opasan je bio i Dule Savić.
Opširnije čitajte u novom Ekspresu koji je na kioscima od petka, 21. jula.
