Kad je gusto, kad je frka, kad se drugi skrivaju, dajte loptu Ognjenu Ožegoviću. Možda neće uvek uspeti, ali će bar pokušati. Shvatile su to njegove kolege u Partizanu i zato u osvit prolećne sezone drže palčeve 23-godišnjem napadaču da se što pre stavi na raspolaganje Miroslavu Đukiću, znajući da s njim dobijaju ono što se možda ne vidi u statističkim kolonama.
Hrabrost.
Jesenas je baš on dao gol vredan plasmana u šesnaestinu finala Lige Evrope, izvukao Parni valjak iz blata stadiona u Zemunu, poentirao protiv Dinama, namestio gol Tavambi za overu trijumfa nad Skenderbegom, iznudio penal u derbiju…
Dovoljno da sam sebi upiše prelaznu ocenu na polugodištu.
“Prvih šest meseci u Partizanu bih okarakterisao kao uspešno prilegođavanje, potrebno svakom igraču. Rekoh pre neki dan Juriju Vakulku, pošto vidim da se muči: ’Ništa ne brini, mora da prođe bar mesec, dva, da shvatiš težinu ovog dresa’. Sad sam svestan šta sve mogu, a mogu više nego jesenas“, optimista je Ognjen Ožegović u nedeljnom intervjuu za MOZZART Sport.
Sintagmu “težak dres“ koristi dosta sportista. Nekad kao šablon, nekad kao istinu o prilagođavanju na novu sredinu. Šta on znači u tvom slučaju?
“U odnosu na sve druge klubove, u Partizanu se pobeda traži uvek. Svuda. Kad se trijumfuje na jednoj istog časa se zahteva da na narednoj utakmici igramo bolje, budemo efikasniji. Pozitivan pritisak može da napravi velikog igrača. Ko u glavi prevaziđe takvu vrstu opterećenja sposoban je da se snađe bilo gde u Evropi. Samo da podsetim, bilo je proverenih fudbalera, čak i onih velikih karijera, koji su pucali u Partizanu, baš zbog težine dresa“.
ZAVRŠIO BIH NA TRANSFER LISTI DA SAM KLONUO
Ti si pritisak izabrao maltene istog časa kad si potpisao za crno-bele?
“Volim ga! Ne mogu da igram bez pritiska. Pravi me boljim igračem, daje mi dupli motiv. Ne pale me utakmice bez značaja. Na primer, za neki osrednji superligšaki klub, kome je svejedno da li će se pobediti ili ne. Zato mi Partizan odgovara“.
Prevazišao si turbulentan početak mandata u Humskoj, prožet vansportskim detaljima. Kako?
“Znao sam šta me čeka kad sam dolazio. Da sam stao ili klonuo danas bi moje ime bilo na transfer listi. Odabrao sam drugi put, išao srcem, na sve ili ništa. Navjači su prepoznali da ginem svaki put kad izađem na stadion, ma šta stadion, i na treningu je isto. Dajem krv i znoj za crno-bele. Tako će biti dokle god sam ovde, pa i kad odem, a – ako Bog da – i vratim se jednog dana“.
Poreklom si sa podneblja (Bosanska Gradiška) gde ljudi delikatne situacije rešavaju pre srcem, nego razumom. Možda te je takav pristup održalo na površini u Partizanu?
“Više trenera i prijatelja mi je govorilo da imam ’ludu glavu’. Znam, niko od njih nije mislio loše. Neke stvari bih menjao na sebi, ali ovu glavu ne bih. Ona me je dovela do Partizana, dovela je i Partizan do eliminacionih borbi u Ligi Evrope, njome sam dao gol Jang Bojsu“.
Imaš li utisak da “ta glava“ često ide kroz zid?
“Letošnja odluka da potpišem za Partizan je prva takve vrste. U ostalim sredinama nisam ulazio u utakmicu ovako agresivno kao što radim za crno-bele. Znao sam u prethodnim klubovima da istrčim na teren bez motiva, trebalo mi je po 50, 60 minuta da uđem u utakmicu. Toga ovde nema. U Partizanu te adrenalin udara tri sata pre susreta, još dok smo u Zemunelu. Zato tuga posle poraza ili slavlje usled pobede traju po dva dana. Minimum“
Izvor : Mozzart sport
