Posle poraza 1:2 u 180. večitom derbiju, Saša Ilić je prst uperio u sudije. Nije to uradio impulsivno, nije to uradio kao alibi za igru svog tima, i, što je možda najvažnije, nije to uradio sam. Sa klupe Partizana meč pre kraja nisu dočekali ni Ljubiša Ranković ni sportski direktor Radosav Petrović. Kad tri čoveka iz istog štaba prežive isti utisak, teško je to spakovati u frazu „emocija posle derbija“.
Ilićeva rečenica u izjavi za Arenu Sport zvuči odmereno baš zato što nije uvijena:
„Moram da kažem da kriterijum suđenja nije bio isti. Nisam se nikad oglašavao o tome, ali ovo što sam danas doživeo na stadionu Crvene zvezde, sudijske odluke, to velikom klubu kao što je Zvezda ne treba. Pogotovo kada svi znamo u kakvoj su situaciji, koliko su ispred svih klubova.“
To nije jauk poraženog. To je rečenica trenera koji je do sada, po sopstvenim rečima, umeo da ćuti.
Kriterijum koji se celu utakmicu naslanjao na jednu stranu
Ono što je Ilić nazvao „različitim kriterijumom“ na terenu je izgledalo kao niz sitnih odluka koje pojedinačno mogu da se odbrane, ali zajedno prave jasnu sliku. Prekid u korist domaćina tamo gde je situacija bila obrnuta. Faul u napadu koji se svira samo na jednoj strani. Karton koji je za crno-belog igrača gotov, a za igrača u crvenom „nastavlja se dalje“. Dodatni minuti koji rastu kad rezultat odgovara jednima, a nestaju kad bi mogli da naškode.
Pojedinačno — sitnice. Skupljeno kroz devedeset minuta — obrazac. Sudija Minaković je vodio meč tako da je ton celog susreta stalno bio na strani domaćina, i to na način koji navijački instinkt ovde brzo prepozna, jer ga je viđao previše puta da bi ga smatrao slučajnošću.
Ne treba ovde ići preko granice. Nije stvar u pojedinačnoj sramoti, u jednoj katastrofalnoj odluci koja je „ubila derbi“. Baš tu i jeste problem. Suđenje koje se pravi kroz mikro-odluke opasnije je od jedne debakla, jer se teže napada, a lakše brani frazom „to su detalji“. Detalj po detalj, i utakmica dobije nagib koji nema veze sa igrom.
Zvezdi ovakva pomoć zaista ne treba
Ilić je pogodio i drugi ugao. Zvezda je u ovom trenutku daleko ispred svih u domaćoj ligi, sa jasnom finansijskom, kadrovskom i infrastrukturnom prednošću. Ako takav klub, sa takvim aparatom, ne može da rešava večite derbije bez ovakvog vetra u leđa od sudije, onda to nije priča o Partizanu — to je priča o tome koliko je stvarna razlika između dva tima manja nego što tabela sugeriše.
Zvezdi, kako Ilić kaže, ovakve odluke ne trebaju. I to nije diplomatska formulacija — to je poenta. Svaki naslov o „velikoj pobedi“ posle ovakvog meča ima asterisk. Svaki gol slavljen kroz sporni prekid vredi manje u glavi svakog neutralnog gledaoca. Domaćin je dobio tri boda, ali je istovremeno izgubio deo argumenta da je pobeda čisto sportska.
Partizan koji zaslužuje bolju pozadinu za svoj otpor
Ono što se u čitavoj priči lako izgubi jeste da je Ilić o svom timu govorio bez zamerki. „Dali su poslednji atom snage, borili se do kraja“, uz iskreno priznanje da prvo poluvreme nije izgledalo kako treba i da je Zvezda tada napravila razliku.
To je pošteno. Partizan jeste imao prazan period u kojem su primljena dva gola, i taj deo utakmice se ne može gurnuti pod tepih zbog sudije. Ali sve što je došlo posle — trud, borba, priključivanje meču — zaslužilo je pošteniji ambijent od onog u kojem su crno-beli morali da igraju i protiv rivala i protiv kriterijuma koji je stalno stajao malo koso.
Kad se to sabere, Ilićeva izjava nije bela zastava ni pravdanje. To je jedan mirno izgovoren stav trenera koji je do sada birao da o suđenju ne priča. Ako je odlučio da progovori sada, i to na način koji svaljuje deo krivice i na svoj tim, verovatno vredi to shvatiti ozbiljno — i u Humskoj, i tamo gde se određuju sudije za sledeće derbije.
