Nenametljiv i čini se povučen, na terenu pravi lav, gorostas pored kog ni lopta, a ni protivnik ne mogu proći. Kada je potrebno, kao recimo juče, tu je i da zatrese mrežu. Ruku na srce za dve godine u dresu Partizana nije ih tresao često, to mu i nije zadatak, ali je to učinio kada je za sve Grobare i njegove saigrače bilo najpotrebnije – u finalu Kupa Srbije protiv Crvene zvezde. Za veliko slavlje, za ispraćaj u Firencu, nagradu koju je zaslužio fenomenalnim partijama.
Ponikao je u Partizanu, stasao u njegovoj školi Teleoptiku, a onda početkom 2016. godine zaigrao je za prvi tim. Posle godinu i po dana provedenih u prvom timu izraastao je u jednog od najboljih mladih defanzivaca planete. Postigao je tri gola, prvi protiv Vojvodine prošle godine, dva ove sezone, protiv Rada i sada Crvene zvezde u finalu Kupa. Ove sezone je odigrao 32 utakmice u Superligi Srbije i u tandemu sa Bojanom Ostojićem pomogao je Partizanu da bude bude najbolji tim u defanzivi sa svega 22 primljena gola.
Osvojio je titulu prvaka, a san mu je bio da pre nego što napusti Humsku osvoji duplu krunu. Nju je ‘parnom valjku’ upravo on svojim golom doneo i sad mirno može ‘po svoju nagradu’, u Firencu, da se dokaže i na najvišem svetskom nivou. Partizanu ostaju dva pehara u vitrini, kasa sa 5,1 milionom evra i za nauk da se u sopstvenoj školi može naći igrač svetske klase…
