Nije bilo dileme koga ću pozvati za našeg sledećeg sagovornika, koji bi nam približio jednu sjajnu generaciju odbojkaša Partizana. Koristeći lično poznanstvo i “rodbinske veze” :), pozvali smo Igora Kolakovića, našeg bivšeg odbojkaša koji je izuzetno doprineo osvajanju trofeja Partizana i reprezentacije Srbije.
Igore, osvojili ste sa Partizanom dve titule prvaka i dva kupa. Kako sa ove vremeske distance gledate na to vreme provedeno u crno-belom?
-Naročito sa ove distance, to je najljepši i najbezbrižniji period mog života. Igranje i život u malom klubu velikog imena koji je osvojio u onoj velikoj državi sve što se moglo, bila je privilegija. Druženje i život u Beogradu i Partizanu mi je podario puno prijatelja sa kojima sam prošao teške i lijepe trenutke sportskih rezultata što nas je još više zbližilo.
Velika odbojkaška imena su u tom periodu, krajem 80-tih i početkom 90-ih, igrala u Partizanu. Koga iz tog perioda smatrate najboljim igračem s kojim ste igrali a ko je mogao a nije uspeo da pruži svoj maksimum i ostvari blistaviju karijeru?
-Bili su to sjajni igrači, sportisti. Čulić Mirko, Milić Bojan, Tanasković Željko, Milutinović Mihailo….Najveći je svakako bio Goran Vujević, a Milutinović je imao veći potencijal od postignutog , dodouše studirao je veoma težak fakultet koji ga je možda u tome spriječio.
Bila su to zlatna vremena OK Partizan. Jeste li istinski uživali tada u odbojci i koliko je ljubav prema Partizanu bila prisutna kod igrača koji su tada igrali za klub?
-Tih godina se odbojka ponovo pojavila kao ozbiljan i organizovan sport. Partizan je uvijek imao jednu ozbiljnu crtu kolektivnosti, drugarstva. Nekako je to veliko ime Partizana još više davalo na samopouzdanju svima nama i stvaralo obavezu da budemo lojalni do srži jedni drugima i klubu naročito. Igralo se za solidne stipendije koje su trajale od prvog do prvog i svi smo bili bezbrižni.
Koliko danas imate kontakata sa bivšim saigračima iz tog perioda vaše karijere?
-Pa imam gotovo sa svima. Sa nekima od njih sam i kumovski povezan. To su nesraskidive veze suživota tih trofejnih godina Partizana.
Jeste li ponosni posle svega na svoju igračku karijeru?
-Ponosan sam što sam došao u jedan veliki odbojkaški klub u tom periodu najbolji. A došao sam iz male odbojkaške sredine iz kluba koji je tada igrao drugu saveznu ligu, a kasnije se i on uzdigao do šampionskih titula. To je bila Budućnost iz Podgorice. Nije bilo lako skrenuti pažnju na sebe, u tada takvoj konkurenciji da te pozove Partizan u svoje redove. Zbog toga sam ponosan.
Osnovna razlika između odbojke koju ste Vi igrali i današnje igre?
-Pa danas se igra mnogo brže, snažnije, možda manje tehnički prefinjenije, ali je odbojka generalno pretrpjela mogo izmjena u pravilima i mnogo puta je mijenjanja lopta sa kojom se igra što je uslovljavalo i da se kompletan tehničko, taktičko fizički pristup promijeni.
Sada ste trener a bili ste i selektor reprezentacije Srbije. Kolika je razlika između:”slušati trenera kao igrač” i “davati savet igraču kao trener” ?
-Razlika je ogromna. Probaću da pojednostavim. Kao igrač misliš samo o svom dijelu posla i ponekad o ekipi, i to samo tokom treninga, a kao trener 24 sata razmišljaš o svemu i svakom vežanom za ekipu. Mnogo se troši energije na obije strane, ali mi se čini da je fizički trošiti se mnogo ljepše i lakše, što je svakako karakteristično za igrače.
Da li ste sada aktivni i gde trenutno radite?
-Trenutno sam na poziciji čekanja posla koje me interesuje.
Naslednici su već odrasli momci. Jesu li “povukli” na majku Sandru, bivšu proslavljenu rukometašicu, ili ste uspeli da ih pridobijete na svoj, odbojkaški teren?
-Stariji sin Veljko se bavio rukometom ali se opredijelio za studije i trenutno je na masteru u Francuskoj, a mlađi, Aleksa je otišao stopama majkine familije i trenutno je član Saint Raphaela, vicešampiona Francuske, a ujedno je i juniorski rukometni reprezentativac Srbije.
Koliko imate danas vremena da odvojite za njih u moru obaveza koje donosi trenerski posao?
-Danas bih imao, jer trenutno ne radim, ali dok sam vodio reprezentaciju Srbije i klub, nisam se mogao previše posvetiti. Zadnje tri godine dok sam bio trener u Cannes, proveli smo baš puno lijepih zajedničkih trenutaka. Nadam se da ćemo opet jednog dana moći toliko da budemo okrenuti jedni drugima, mada oni već imaju svoj životni put i teško ih je pratiti.
Vi i Partizan, saradnja treći put? Ima li ikakve šanse da se to kad-tad desi?
-Uh, kako bih to volio. Volim da maštam, možda se i ostvari. 🙂
Poruka navijačima Partizana i čitaocima sajta volimpartizan.rs?
-Pa poruka je u nazivu sajta.
Zahvaljujemo se gospodinu Kolakoviću na izdvojenom vremenu uz želju da sportska porodica Kolaković-Fajfrić i u budućnosti niže sportske uspehe!
Zabranjeno kopiranje i deljenje teksta bez dozvole autora ili sajta!
