Zašto je reflektor u jednoj maloj zemlji na još manjem stadionu smisao bitisanja?
Bez tog reflektora, kao i bez sunca, ništa ne bi postojalo. Ni centaršut Milivoja Ćirkovića, ni proklizavanje Dragana Mancea, ni korpulencija Bečanovićeva ni Jojićevi, Sumini, Tejgovi golovi u derbiju, ni Kleove makazice, ni Pandurovićeve parade, ni dimnjaci sa juga i istoka, ni najlepše zastave sa najružnijim imenima. Ništa se od toga bez njih ne bi videlo, u savezništvu i koaliciji reflektora sa našim očima koje se spominju u himni Partizana kao poredjenje naše ljubavi sa tim klubom. Reflektor JNA decenijama obasjava sve sudijske kradje, Mažićeve lažne penale, svu lepotu, ružnoću, kradje, suze, pobede i poraze. I ništa se od toga bez reflektora ne bi videlo. Ovaj spomenik je simbol savršenosti u nesavršenosti, jer kao i u životu ne svetle uvek sve sijalice, a baš to mu i daje lepotu. Jer nikad ne mogu sve sijalice da svetle. Ali deo je naše malodušnosti da primetimo sijalice koje ne svetle i pričamo okolo kako je reflektor pokvaren ili da baš u tome vidimo njegovu lepotu, estetiku i savršenstvo . Tu mudrost je pre neki dan izrekao predamnom jedan beogradski filozof , vitez reda Partizana.
Tekst preuzet sa fb stranice : Grobarski trash romantizam
