Nedokučiv. Nepojmljiv. Dalek – ali samo onima koji ga ne osećaju i ne razumeju.
Grobarizam je život, ili veći njegov deo. Ljubav jednaka onoj prema najbližima. Nešto sveto. Nezaustavljivo za sve one koji ga nose u srcu. Taj osećaj se ne nameće, ne kupuje, ne može se usaditi na silu.
Jednostavno — ili si u njemu, ili nisi.
To je onaj osećaj opisan u mnogim pesmama o SVETINJI. Onaj što te prostruji pre svake utakmice. Onaj što te obuzme posle svakog poraza. I svakog slavlja.
To je onaj osećaj zbog kojeg ostaješ na tribini posle Hajduka, Arsenala ili Barse, pevaš sa svojom braćom i sestrama, a duša te boli jer je izgubljeno. Ipak, srce peva. Jer to je Partizan.
To je ono kad sa najvećim žarom objašnjavaš nekom — zašto si baš ti deo crno-belog sveta. Zašto je ON najveći.
To je ono parčence radosti posle svake pobede. Bilo da je u šahu, vaterpolu, ragbiju, stonom tenisu… nije važno. Jer sve je to Partizan.
Odavno izrečena misao velikog čika Duška Radovića:
„Za sve se navija – Partizan se voli“
…za nas nije samo mrtvo slovo na papiru. To je suština. To je razlika između nas i ostalih. To je istina koja nas čini posebnim.
Ljubav sa kojom živimo, ne tražeći ništa zauzvrat – osim da svi oko nas budu isti takvi. Čisti. Iskreni. Predani.
Sveti grb, dres ili šal ne može i ne sme da nosi onaj ko taj osećaj ne poseduje. Onaj kome je svejedno da li je pobeda ili poraz. Onaj ko prvu priliku koristi da pljuje, proziva, omalovažava bilo koga ko je deo SVETINJE.
Nama jednostavno ne treba niko ko želi da živi od Partizana, a ne za njega.
Koliko god nas bilo – dovoljni smo da pokažemo šta znači živeti za Partizan. Dovoljni da čuvamo ono što je sveto.
Znam… biće i onih koji će, kao i mnogi pre njih, reći:
„Šta se pališ toliko?“
Ali ne zameram im. Svako ima svoj put u Grobarizmu. Svako ima pravo na svoje viđenje.
Mnoge moje sestre i braća, kao i ja, izabrali smo ovaj iskreni, čisti put ljubavi i pripadnosti. Ostale — ne primećujemo. I ne dotiču nas.
Možda je sve to najbolje opisano rečima:
„Ne znam… Valjda s godinama dolazi to da si sve mudriji, pametniji, da razmisliš pre nego što bilo šta uradiš.
Ali kod nas je to izgleda drugačije.
Svakim danom smo sve luđi…
…i sve GA više volimo.“
To je taj osećaj kad ležeš uz pesmu:
„Uvek pamtim onaj lepi dan…“
…a budiš se uz:
„Ogrejaće, obasjaće sunce iznad Humske ulice“.
To je taj osećaj kad šetaš gradom, a u glavi ti odzvanja:
„I život ću da dam ako zatreba…“
Valjda je to ta ljubav. Jebem li ga.
Goran Bošković
VOLIMPARTIZAN.RS
