– Brate, jel’ ostaje za sutra? Superheroji?
– Ostaje brate.
– Nemoj da nas zajebeš!-
‘De da zajebem brate… čak ću biti najizraženiji.
Ovako je ukratko izgledalo moje dogovaranje sa drugarima za maskenbal koji je predstojao sutradan, 1. aprila. Godina 2008. Velika žurka, mnogo najavljenih devojčica, mi tek punoletni… valjalo je sve to zaokružiti nekom dobrom zajebancijom, maskom i po mogućnosti impresionirati neku “suknjicu”. Dogovor je pao da nas četvorica budemo superheroji. E, došao je i 1. april.
– Brate, šta je to jebote?! – nije mogao da sakrije šok i iznenađenje moj drug “Spajdermen”, danas uspešan ugostitelj. “Betmen” i “Supermen” su takođe stajali zabezeknuti.- Šta brate, pa maska. Kostim. – odgovaram najnormalnije. Ovi me nisu ni registrovali. Bulje u belu potkošulju preko čijih je čitavih leđa crnim flomasterom ispisan broj 12, i sa slovima dovoljno upadljivim da ih vidiš iz kosmosa piše VELIČKOVIĆ. Sa prednje strane potkošulje piše KK PARTIZAN uz ručno nacrtan grb. Krećem da objašnjavam, pošto vidim da ovi ne dolaze sebi. – Pa Novica Veličković braćo, šta je? Neko ko onako natrpa Panatinaikos i uvali mu onakvu trojkaču ludaru kad se lomi na 2 minuta do kraja, i ne pripada drugde nego među superherojima!Znaju da nema svrhe osporavati moju logiku, jer Partizanu i našim igračima sam advokat kakav nisam ni sebi. Žurka je mogla da počne…12 godina je prošlo od tada. Onaj klipan koji je nosio Novičin “dres” je danas nagrađivan novinar, “Spajdermena” sam predstavio, “Betmen” se bavi uvozom stotinama vrsta kafa, a “Supermen” ima prodavnicu za poklone i sitne neke budalaštine. Već je i ćale. Mnogo se toga promenilo, osim jedne stvari. Novica je i danas superheroj. Ovih 12 godina ga je učinilo besmrtnim, večito mladim “Ubicom”, čovekom bez kojeg ne možeš ni zamisliti Partizan. Čak i kada ne igra, tražiš ga pored klupe. Eto toliku sigurnost uliva samo njeogovo postojanje, sama njegova pojava. I znam da je pun svet sporta sa kojekakvim pričicama o velikim igračima i njihovim klubovima, ali nit je Partizan pričica, je Novica veliki igrač. Zašto? Zato što je Partizan mnogo više i od priče, a kamoli pričice. Da bi shvatili šta je Partizan, posebno košarkaški klub, preporučujem knjigu Slobodana Vladušića “Košarka to je Partizan”. Ukratko, Partizan je institucija. E sad… klubovi imaju zvezde. Veliki klubovi imaju velike igrače, velikane. A institucije imaju legende. Zato i Novica nije tek veliki igrač, već legenda. A zašto je Novica legenda, ne morate “načinjati” nikakvu specijalnu literaturu. Da bi videli njegov Grobarski CV, dovoljno je da otvorite 3-4 klipa na netu, i da vidite kako se gine i protiv CSKA Moskve i protiv Širokog Brijega. Kad ti nije važno protiv koga, već ZA koga igraš. E to je Novica. Njemu je dovoljno što zna da je na njemu plašt Partizana. Zna da igra za instituciju, za obraz prethodnih legendi čije je nasleđe poneo na leđima, i za sve nas skromnog košarkaškog talenta kojima život nije namenio da obučemo tu svetu majicu… zato Novica i jeste legenda. I potpuno je zaslužio da se prezime Veličković nađe uz prezimena Dalipagić, Kićanović, Đorđević… jer on je za to krvario, a kolena nam je ostavio i metaforički i bukvalno. Zato se Novici pevaju pesme. Zato se Novici kliče bez obzira na rezultat. Zato se običnim potkošuljama daje čast da budu Novicin dres. Zato svako u mislima odlaže dan kada Novica bude iz dresa uskočio u košulju. I zato je u Partizanu broj 12 ono što je 23-ka u Čikago Bulsima, što je 21 u San Antonio Sparsima…
I namerno nisam sve do poslednje rečenice pomenuo njegov rekord po odigranim utakmicama. Jer nakon svega navedenog, to što je upravo Novica vlasnik tog rekorda, je samo zadovoljavanje kosmičke pravde. Jer ko bi drugi trebalo da ponese rekord, ako ne čovek koji je tvorac rečenice “Pored porodice, mojih roditelja, dece, žene, sestre, Partizan je nešto najveće što imam u životu.” ?Budi nam živ i zdrav kapitenu! I nama je Partizan najveće uz porodicu, sa tim što nam ti spadaš i u jedno i u drugo…
Tekst: Nikola Zdravković
