Autor : ANA SAVIĆ
Pre dve-tri godine isped shoping centra “Ušće”bio je organizovan javni trening fudbala i trebali su da dođu neki poznati fudbaleri.Rešim da prijavim sina, čisto da malo prošetamo i uživamo.
Dođemo ispred Ušća, popunimo prijavu i čekamo na red.Igrali su klinci utakmice po godištima a treneri stoje pored terena i biraju decu za finalnu utakmicu.Pošto je bila velika vrućina, stajem sa strane ispod nekog drveta da se bar malo zaštitim .Na moje veliko iznenađenje, tu imam šta da vidim.Neposredno do mene, stoji Kecman sa porodicom i gleda utakmicu.Iako imam veliku želju, ja ne prilazim.Imam poštovanje prema njihovom porodičnom danu.
I bi šta bi.Moj sin uđe u finale, u finalnoj utakmici njegova ekipa pobedi a on bude izabran među tri najbolja dečaka-fudbalera.Kreće uručenje nagrada o kojima nismo ni razmišljali niti sanjali.Sada već moram da priđem terenu kako bih slikala svog pobednika i naravno, pucam od ponosa.Na naše veliko iznenađenje, Kecman lično uručuje nagrade.A nagrada i te kakva!?! Original dres Mančester junajteda sa potpisima svih igrača. Zaista, i sin i ja samo što se nismo srušili od iznenađenja, sreće i ponosa.
Uručujući nagrade Kecman upita mog sina da li mu se sviđa nagrada i voli li mnogo fudbal? Naravno, dete ko dete u šoku, ne zna šta ga je snašlo.Ipak, odgovorio je Kecmanu “Mnogo volim fudbal i treniram ga.Mama više voli košarku i stalno ide na utakmice.” Iznenađen odgovorom, Kecman se okrenu ka meni i obrati mi se rečima “Pa da, zato ste Vi meni poznati.Uvek ste u parteru.”!
Na prvoj sledećoj utakmici na koju smo otišli, Kecman nas je odmah ugledao, nasmejao se i mahnuo. I dan danas zezam sina da je on od tada Kecmanov drugar.
A, mojoj sreći i ponosu, naravno da nema kraja. Em što je Nemanja dobio dres, em što ga je dobio iz ruku takve legende kakav je naš Dušan Kecman.Čovek koji je i ovom posrednošću dokazao koliko je velik.
