Povodom najave povratka „Crvenih đavola“ iz Mančestera u Humsku ulicu. I Fahrudin Jusufi i Milan Galić nisu bili samo igrači zbog kojih se navija, već pre svega ljudi zbog kojih se voli i fudbal i Partizan
Pretposlednjeg avgustovskog dana žreb za fudbalsku Ligu Evrope, najavivši povratak „Crvenih đavola“ iz Mančestera u Humsku ulicu, prvi put posle proleća 1966, za tren se pretvorio u najlepša fudbalska sećanja. Doduše, ovogodišnji, već prošavši avgust ostaje zapamćen i kao mesec u kojem je otišao Fahrudin Jusufi, jedan od junaka tog proleća 1966, i prethodne jeseni, kao jedan od onih zbog kojih se nije samo navijalo već se pre svega voleo Partizan.
FUDBAL I KONjICA
Bio je novembar 1965. kada je, pošto je najpre u prvom dvomeču eliminisao francuskog prvaka Nanta, Partizan dočekao nemačkog šampiona Verdera, ponos bogatih brodovlasnika, brodskih brokera, kapetana i trgovaca iz Bremena. To su isti oni koji su zbog Martina Hajdegera, najznačajnijeg ne samo nemačkog filozofa XX veka, u svom gradu osnovali „Bremenski klub“, da bi Hajdeger, koji je posle rata iskusio period tzv. denacifikacije i društvene zabrane, ponovo, i uprkos svemu, opet bio javna ličnost.
Sve do 70. minuta utakmice na stadionu JNA semafor je pokazivao 0:0. A onda je, kao vihor, desni bek Fahrudin Jusufi utrčao u Verderov kazneni prostor i spretno u mrežu, na samom petercu, prosto zakucao loptu u mrežu gostiju. Jusufiju se potom pridružio Hasanagić, a tri minuta pre kraja Pirmajer je šutom sa ivice šesnaesterca sve pretvorio u golemih i za revanš idealnih 3:0 za Partizan.
Jarost i bes zbog tog nezamislivog petnaestominutnog rešetanja fudbalere iz Bremena nisu napuštali ni u revanšu (bilo je samo 1:0 za Verder), i Partizan je iz Bremena samo nastavio ka Pragu, gde ga je čekala Sparta.
Posle četvrtog mesta jugoslovenske reprezentacije na svetskom šampionatu u Čileu 1962, ta generacija Partizana je jugoslovenski fudbal podigla na još viši nivo, onaj koji je moglo samo da donese prvo finale Kupa evropskih šampiona, na briselskom Hejselu, 1966. godine.
Tog proleća mnogi mališani u Beogradu, Srbiji i Jugoslaviji, kao najlepšu pesmu recitovali su: Šoškić, Jusufi–Sombolac, Bečejac–Rašović–Vasović, Bajić–Kovačević, Hasanagić–Galić i Pirmajer.
Pesnik Božidar Šujica je zapisao kako je uoči velikog polufinala Partizan – Mančester junajted, dok je sedeo u „Vltavi“ za stolom sa Milošem Crnjanskim, u restoran banula grupa Partizanovih fudbalera, koji su prepoznavši pisca „Seoba“ s najvećim poštovanjem prišli da ga pozdrave. Fudbaleri i tema koju su sobom doneli u jedan mah, po Šujičinom sećanju, lekovito su prenuli Crnjanskog koji je dotle bio obuzet melanholičnim mislima. Prisetio se svojih fudbalskih dana i moćnog i neponovljivog osećanja koje samo taj magični pravougaonik daje igračima. Po Šujičinom sećanju, Crnjanski je tada izneo koliko god čudnu, ali svakako zanimljivu tvrdnju, da najbolji fudbal igraju zemlje koje su u svojoj vojnoj tradiciji imale moćnu konjicu, pri tome verovatno imajući u vidu još uvek sveže odjeke čuvene mađarske reprezentacije iz pedesetih.
Kada su se Partizanovi fudbaleri pozdravili s velikim piscem i otišli u svoje veliko i za finale sasvim dovoljno 2:0 protiv Mančestera, Crnjanski se kod Šujice najviše raspitivao za markantnog i sugestivnog Zorana Miladinovića. Kada mu je Šujica rekao da je Zoranov otac rano ostao bez noge, Crnjanski je bez premišljanja prokomentarisao: „Eto, ta noga je u njega prešla.“
Da je srednjoevropska fudbalska škola bila osnova razvoja fudbala u Beogradu, Srbiji i celoj bivšoj Jugoslaviji, s razlogom je podsetio i Crnjanski. Prve lopte u nas su i donete iz poznatih carskih gradova Beča, Praga, Pešte. Bečka Austrija predvođena legendarnim centarforom Matsom Sindelarom dugo je predstavljala ovdašnji ideal fudbalske igre i tim na koji se po mogućstvu želelo da liči.
SIMFONIJSKI ORKESTAR
Kada je posle rata Partizan ustrojen po modelu moskovskog CSK-a, budimpeštanskog Honveda, tadašnji legendarni trener Ilješ Špic postavio je konture Partizanove igre za „mnogaja ljeta“. A to je podrazumevalo da Partizan izgleda kao simfonijski orkestar, u kojem svaki igrač, pa i odbrambeni igra fudbal od klase. To je bio Partizan Milutinovića, ali i Čajkovskog, Zebeca, koji su i ponikli u tom cenjenom fudbalskom srednjoevropskom krugu. Najpoštovaniji fudbaler tog vremena bio je Rajko Mitić, desna polutka reprezentacije i Crvene zvezde, dok je moćni Partizan predvodio Stjepan Bobek, koji u istoriji jugoslovenskog fudbala ostaje zapamćen ne samo kao trener već i kao igrač koji je u nas izvršio najveći lični uticaj na tu igru.
Način oblačenja, svetski maniri u ponašanju, a najviše Partizanova igra za koju su bili zaslužni brojni treneri, ali pre svega trio Špic–Bobek–Matekalo, učinili su beogradske crno-bele velikim i van granica tadašnje Jugoslavije.
Fahrudin Jusufi je, po sopstvenom neokolišećom priznanju, još u juniorima, kod Florijana Matekala, bio nezadrživ. Počeo je kao polutka, ali kada je iz Ivanjice došao Vladica Kovačević, budući „poslovođa“ ove generacije, Jusufi je prešao na halfa. A kada se timu priključio Radoslav Bečejac iz Zrenjanina, Jusufi je u svom „ol raund“ stilu postao nezadrživi desni bek čije su igre izazivale poštovanje i divljenje i navijača najvećih Partizanovih rivala.
Fahrudin Jusufi
Kada se posle hejselskog finala obreo u Ajntrahtu iz Frankfurta, Jusufi se ponovo vratio u vezni red. Postao je idol Ajntranhtovih navijača koji su mu pevali: Šta će nama Bekenbauer / Mi imamo Jusufija. U to vreme Đula Lorant, nekada bek čuvene mađarske reprezentacije, a tada trener frankfurtskog kluba, poznat po gvozdenoj disciplini, morao je ćutke da prelazi preko ne retkih Jusufijevih hirovitih odsustvovanja s treninga.
Fahrudin Jusufi bio je ličnost zbog koje su mnogi zavoleli Partizan. Jedan od fudbalera koji posle toliko godina više liče na „divove iz bajke“, nego na neke ljude koji su se samo bavili „najvažnijom sporednom stvari na svetu“.
Najdominantniji igrač svog vremena svoju poslednju sezonu u Partizanu, te 1965/1966. započeo je upravo golom protiv Nanta, da bi poslednje evropske mečeve, pa i onaj istorijski na Hejselu, odigrao kao vojnik: Milan Galić
NEUMOLjIVI EGZEKUTOR
Jedan od njih, upravo iz te Jusufijeve generacije, možda i najznačajniji, Milan Galić napustio nas je pre pet godina, upravo u septembru. Tada je na komemoraciji, u zgradi Skupštine grada Beograda, pred po broju reklo bi se izabranim skupom, sin Milana Galića u dirljivom govoru rekao da je njegov otac bio siroče koje je uspelo uprkos svemu.
Već na početku života u svom i rodnom kraju Gavrila Principa, kao dečak od nekoliko godina prisustvovao je monstruoznom zločinu ustaša nad sopstvenom majkom. Ostavši od istih i bez oca, razdvojen od preostale porodice, pukim slučajem je preživeo do kraja rata u zbegovima srpske dece bez roditelja. U domu za takvu decu, u Zrenjaninu, posle rata je započeo sasvim nov život, u kojem je pored škole najznačajnije mesto zauzeo fudbal. U Zrenjaninu, u Proleteru, afirmisao se, i možda ostao i neku godinu više nego što je trebalo.
Međutim, kada je došao u Partizan, brzo je postao golgeter i igrač kome su se divili gde god se pojavi. Bilo je i onih koji Galića nisu smatrali našim najboljim igračem, ali svi koji poznaju nekadašnji fudbal jednodušno smatraju da bi iz tog vremena jedino Milan Galić mogao da igra i u današnjim najvećim evropskim klubovima.
A ta Partizanova igra sa Galićem bila je naoko jednostavna. Obično bi neki Partizanov centarfor budno praćen od protivničkog centarhalfa u određenom trenutku naglo krenuo levo ili desno. I baš tada bi, a ko bi drugo do za to zaduženi Vladica Kovačević upravo u taj slobodni prostor slao upotrebljivu loptu. I onda bi se odjednom baš tu, iz drugog plana, zahvaljujući dugom i brzom koraku odjednom pojavljivao Milan Galić, uglavnom kao neumoljivi egzekutor tadašnjeg Partizana.
I pored toga što je uporedo igrajući fudbal diplomirao na beogradskom Pravnom fakultetu, što mu je u fudbalskom svetu moglo da bude i izvesna „otežavajuća“ životna okolnost, iako je bio omiljen, za mnoge i najbolji među najboljima, do kraja života pratila ga je sudbina siročeta.
U njegovim najboljim igračkim godinama Titova Jugoslavija, čiji je značaj posle sukoba sa Informbiroom u svetu naglo i izuzetno skočio, svoj egzistencijalni politički raison d’etre pronašla je u tzv. klizajućoj konfederalizaciji. U toj situaciji osnivači i članovi uprave fudbalskog kluba Crvena zvezda, koji su na više nego profesionalan i ubedljiv način organizovali hvatanje, streljanje i nestanak tela Draže Mihailovića, taman kao da se radilo o Anti Paveliću, preko noći su postali zaštitnici srpskih interesa u sve više konfederilizovanoj jugoslovenskoj federaciji. U prevodu postali su „prononsirani srpski nacionalisti“ zahvaljujući kojima je fudbal, pre svega Crvena zvezda odjednom dobila neslućen značaj u tom potmulom ratu koji je srpsko komunističko vođstvo, posle poznatog smenjivanja Blagoja Neškovića, prinudno ketmanski počelo da vodi protiv svoje jugoslovenske komunističke partije sa Titom na čelu.
Milan Galić, uz sve svoje neosporne ljudske i igračke kvalitete, u tim okolnostima nije imao ono što se danas naziva „koalicioni“ ili medijski kapacitet. Najpre igrao je u Partizanu, koji je u svom nazivu imao pridev jugoslovenski, i to u vreme kada se već veoma racionalno, sa zapada tadašnje Jugoslavije poručivalo da je Jugoslavija „prolazna tvorevina“. Sem toga, u tim novim okolnostima, u kojima se javno klicalo Titu i Jugoslaviji, a tajno radilo nešto sasvim drugo, njegovi sunarodnici koji su u Bosni i Hrvatskoj bežali od ustaškog noža sa zvezdom na čelu, inače sad najviše koncentrisani na Novom Beogradu, doživljavani su i kao Titova pretorijanska garda.
Milan Galić
I mada su mu potvrdu da je srpsko siroče izdale na svoj ultimativan način niko drugi do ustaše, Milan Galić u novim srpskim policijsko-političkim i tadašnjim društvenim igrama, po očigledno tada određenim medijskim kasabalijskim procenama, više nije imao ni potrebni srpski kapacitet. Po povratku iz inostranstva, bio je kao pravnik zaposlen u Fudbalskom savezu Jugoslavije, a njegova skromnost i ponašanje kao da su prvi zaboravili kakav je fudbaler bio Milan Galić.
Najdominantniji igrač svog vremena svoju poslednju sezonu u Partizanu, te 1965/1966. započeo je upravo golom protiv Nanta, da bi poslednje evropske mečeve, pa i onaj istorijski na Hejselu, odigrao kao vojnik.
Fahrudin Jusufi bio je ličnost zbog koje su mnogi zavoleli Partizan. Jedan od fudbalera koji posle toliko godina više liče na „divove iz bajke“, nego na neke ljude koji su se samo bavili „najvažnijom sporednom stvari na svetu“
U PAKLU OLD TRATFORDA
U dvomeču protiv Mančester junajteda, koji je te godine smatran glavnim pretendentom na evropsku titulu, Galića je zamenio Zoran Miladinović. U meču za briselsko finale, u paklu Old Traforda, u olujnim talasima Mančesterovih napada koji su se skoro neprekidno te noći slivali u Partizanov kazneni prostor, odlučio je dinarski agon pravih „pokosovskih junaka“ kakvi su tada neustrašivo bili Branko Rašović, Velibor Vasović i Milutin Šoškić, koji nisu dali ni na sebe, ni na Partizan.
I Fahrudin Jusufi i Milan Galić nisu bili samo igrači zbog kojih se navija, već pre svega ljudi zbog kojih se voli i fudbal i Partizan. Oni možda danas ne bi bili sigurni reprezentativci, jer bi bilo značajno, na primer, ko im je menadžer.
Ali, svejedno, bili su to divovi iz jedne fudbalske bajke koji i dalje ne izbijaju iz sećanja i srca zaljubljenika u fudbal, kao i navijača jednog kluba. I na koje zaborav ne pada.
O tome svedoči i jedan muralni natpis, neposredno pored centralnog skvera na Novom Beogradu, koji podseća: Milan Galić 1938–2014.
Tekst preuzet sa portala Večernje novosti
Zoran Živković
