Piše: Volimpartizan.rs
Frederik Haus u Partizanu nije bio samo dobro strano pojačanje. Bio je prvi stranac kojeg si gledao i imao osećaj da je odavno deo kuće, jer nas nije osvojio samo poenima i ukradenim loptama, već načinom na koji je nosio crno-beli dres. To je mnogo ređa stvar nego što se danas olako kaže. Dobar stranac donese kvalitet, ali veliki stranac donese pripadnost.
Partizan je još od 1977. tražio Amerikanca koji će ostaviti baš takav trag, a nekoliko pokušaja pre njega ostalo je negde između korektnog učinka i prolaznog utiska. Onda je u sezoni 2002/03 stigao momak iz Valdoste u Džordžiji, sa reputacijom kradljivca lopti i beka koji ume da pogodi. Partizan mu je bio prva evropska stanica i, pošteno govoreći, početak nije odmah ličio na ljubav za pamćenje. Velika očekivanja su ga stezala, a i njemu je trebalo malo vremena da shvati ritam, zahteve i mentalitet kluba.
A kad je shvatio gde je došao, kao da je neko pustio kočnicu. Počeo je da leti po terenu, da deli lopte bez sujete, da ulazi u duel bez kalkulacije i da iz utakmice u utakmicu podiže halu na noge. Neke igrače pamtiš po tome šta su uradili. Njega pamtiš po tome kako su to uradili. Zato njegovih 39 poena i indeks korisnosti 40 protiv Cibone nisu samo brojke, baš kao što ni devet ukradenih lopti protiv Barselone nisu puka statistika, nego dokaz karaktera koji je publika odmah prepoznala.
Tu je bila i ona glad za svakom loptom koja se ne uči iz kataloga talenata. Sedam skokova u odbrani protiv Lotomatike, šest u napadu protiv AEK-a, pa onda taj njegov osećaj da je svaka ničija lopta zapravo njegova — to je ono što je ljude vezalo za njega. Za mene tu nema dileme: Frederik Haus je prvi stranac koji je u Partizanu postao domaći. Ko misli da je to prevelika reč, neka se seti kakve su ovacije pratile igrača koji nikada nije glumio zvezdu, a igrao je srcem kao da je odrastao uz Partizan.
Klub mu je za sve to uzvratio novim ugovorom, a on je naredne sezone vratio još jače. Bio je prvi kradljivac lopti Evrolige sa prosekom od 3,3 ukradene lopte, osvojio je još jednu titulu i samo učvrstio status koji je već stekao. Ugovori u sportu umeju da isteknu brzo, ali ovakve veze ne. Zato je mnogo značilo što je i kasnije dolazio u Beograd i u halu, pokazujući da odnos između njega i Partizana nije bio prolazna epizoda nego prava, čista vezanost.
Kad se danas pomene njegovo ime, meni prvo ne padne na pamet spisak klubova kroz koje je prošao posle Partizana. Prvo vidim igrača koji je razumeo nešto što mnogi talentovaniji nikada ne shvate: ovde te ljudi ne mere samo po učinku, već po tome da li su poverovali da ti je stalo. Frederik Haus jeste imao kvalitet. Ali ono zbog čega je ostao poseban jeste to što je taj kvalitet stavio u službu tima, publike i dresa.
Zato se priča o njemu ne završava u statistici, titulama ni u lepim uspomenama sa kraja jedne utakmice. Frederik Haus je ostao merilo za nešto što je mnogo teže od dobrog proseka poena: za osećaj da stranac može da postane svoj. I baš tu ostaje zanimljiva rasprava među nama. Da li je Partizan posle njega dobio igrača sa strane koji je na isti način spojio učinak, karakter i pripadnost? Ako imate svoje ime, voleo bih da ga čujem — i razlog uz njega.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
