Nezaboravno iskustvo
Copyright instagram printscreen/24sedam: Katarina Mihajlović
Adrijan Kasanj, iz francuskog Šolea tokom prošle sezone prošao 26.000 kilometara u kombiju, “renou 4” i bicikli obilazeći najpoznatije košarkaške dvorane u Evropi i timove koji su nastupali u Evroligi.
Kasanj za sebe kaže da je zaljubljenik u košarku od malih nogu. Prošlog oktobra krenuo je u avanturu, započevši je sa kombijem na čijem zadnjem delu se nalazio koš. Na kraju je putešestvije završio na bicikli, zahvalan svemu što mu je omogućilo da prođe kroz 16 država i da vidi mnoga mitsa košarkaška mesta.
Kasanj priča kako se zaljubio u košarku i kakvu je ulogu u tome imao Partizan:
– Od svoje desete godine obožavam košarku. Uvek sam sanjao da doživim derbi u Atini između Olimpijakosa i Panatinaikosa ili onaj u Beogradu između Partizana i Crvene zvezde – priča Kasanj za portal “basketeurope” i nastavlja:
Kombijen kroz Evropu
– Bila je to dugogodišnja želja da odem u Grčku ili Srbiju, ali ne može se to ostvariti dok udariš dlanom od dlan. Istovremeno, uvek sam se bavio košarkom pored studija ili posla: diplomirao sam za trenera, trenirao sam omladinske selekcije. Uvek sam gledao na košarku sa strane, a u pozadini mi je bila ideja da jednog dana proživim svoju strast i posvetim joj 100 odsto svog vremena. Bio sam pri kraju jednog poslovnog projekta i odlučio sam da počnem. Bilo je to “sad ili nikad” za košarkaški projekat, o čemu razmišljam više od godinu dana, od kada sam kupio kombi u martu 2022.
– Kao mali išao sam da gledam utakmice Šolea.Sećam se neverovatnih mečeva, posebno protiv Fenerbahčea 2010. godine. Ovo su uspomene koje traju za ceo život. Od tada sam prestao da pratim NBA, prešao sam na francusku i evropsku košarku, a da nisam znao zašto, jer nisam mogao da gledam utakmice. Imao sam samo odjeke onoga što se dešava Žofriju Lovernju u Partizanu, te atmosfere, stroge trenerske škole u bivšoj Jugoslaviji, kroz časopise. Zaljubio sam se u nju. Više sam bio vezan za igrače koje sam video u Šoleu, kao što su Nando De Kolo, Fabijen Kozer, ili za igrače francuskog tima kao što su Leo Vesterman, Žofri Lovernj, nego za NBA igrače.
Ova turneja po Evropi u počela je u kombiju.
– Želeo sam da uronim u košarkašku kulturu svake zemlje. Ideja je bila i da mogu da doživim najbolju atmosferu u Evropi iznutra, ali i da mogu da igram košarku bilo gde, sa bilo kim i u bilo koje vreme, da mogu da podelim svoju strast sa ljudima koji nemaju nužno priliku da postigne koš. Nisam ekstrovertna pa sam odlučila da okačim košarkaški obruč na svoj kombi, ideja je bila da mogu da izazovem interesovanje na putu i zašto ne bih upoznao košarkaške entuzijaste tokom mog putovanja. Čak i kada je kombi postao neupotrebljiv, držao sam obruč na biciklu.
Kombi nije izdržao…
– Ništa nije išlo po planu (smeh). Moj put je počeo u oktobru 2022, na startu sezone Evrolige. Krenuo sam sa Španijom preko Valensije, Barselone, Madrida, Vitorije, sa nekoliko zaustavljanja u drugim klubovima na putu. Do tada je sve išlo kako treba. Ali, pre nego što sam krenuo u istočnu Evropu, vratio sam se kroz Francusku, dakle kroz Vilerban da vidim ASVEL, sa ciljem da odem u Italiju da vidim druge utakmice u Milanu i Bolonji. Nažalost, pokvario se motor kombija pre nego što sam stigao u Lion. U to vreme, to je bio veliki udarac. Sumnjao sam da ću na putu imati mehaničkih problema, ali kad mi se iznenada pokvario motor, nisam mogao ni da zamislim probleme… Pa sam dao kombi da se vrati u Lando. Odlučujem uprkos svemu da nastavim put u Italiju sa rancem, nadajući se da ću brzo pronaći drugi motor i mehaničara koji će obaviti popravku.
Kvar na motoru pred derbi u Beogradu
Nadao sam se da ću uspeti da ga vratim pre decembra jer sam planirao da odem na derbi Crvena zvezda – Partizan Beograd u Srbiji koji se tamo igrao tog datuma. Ali, pošto sam imao malo mehaničarskog znanja i nisam našao osobu koja bi bila spremna da se upusti u ovu neobičnu popravku, morao sam da rešim da nastavim put sa rancom, vozom i autobusom u “jut hostelima”, pa onda pravac Italija, Slovenija, Hrvatska, Srbija, Grčkoj i Turskoj, sa još jednom nadom da ću povratiti svoj kombi pre nego li završim svoje putovanje u severoistočnoj Evropi. Ali popravke nikada nisu urodile plodom. Pronašao sam motor, ali ne i mehaničara koji je želeo da se brine o njemu. Bilo je bezbroj neuspeha i lažnih nada. Po povratku iz Turske, odlučio sam se za novo iskustvo… na biciklu, i dalje se nadajući da će kombi biti popravljen, ali bezuspešno. Nakon biciklističkog putovanja, uzeo sam “reno 4L” da završim svoju turneju po Evropi sa “fajnal forom” Evrolige u Kaunasu, Litvanija. Bilo je mnogo preokreta, ali sam završio ovu turneju po Evropi, prema rasporedu koji sam sebi zacrtao.
Evroligaška avantura na kraju je izgledala ovako:
– Ukupno sam prešao oko 26.000 km. Blizu 6.000 km kombijem, 2.500 biciklom, 7.200 autom… i sve ostalo, oko 10.000, prevozom javnim prevozom, uglavnom autobusom i vozom.
Gledano kroz troškove, ovaj put nije bio jeftin.
– Pre polaska, uštedeo sam nešto novca i kupio kombi za oko 20.000 evra ukupno, misleći da će mi troškovi za godinu dana na kraju biti nadoknađeni preprodajom kombija. Pozajmio sam od svojih roditelja i od povratka im otplaćujem ponovo radeći. Tokom godine imao sam oko 8.000 evra dnevnih troškova – prevoz, smeštaj, hrana, i 7.000 evra dodatnih troškova za opremu, posebno zato što sam morao da kupim bicikl, šator, posteljinu, kameru, mikrofon… mesto u dvorištu. Zato što sam svoj put završio sa malim ludilom, tako što sam došao do karte za “fajnal for” Evrolige u Kaunasu na terenu za 2.500 evra. To je suma (smeh). Moram još da istaknem da mi je Evroliga dozvolila da besplatno odem i pogledam sve utakmice regularnog dela sezone koje sam želeo, ne mogu da im se zahvalim dovoljno. Da se zna, sve je počelo takmičenjem na Fejsbuku 2018. za osvajanje dresa Jana Veselog. To je bilo prvo takmičenje na kojem sam učestvovao… i pobedio sam! Nekoliko godina kasnije, kontaktirao sam osobu iz Evrolige koja mi je poslala dres i poslao sam mu zahtev za partnerstvo da kombijem finansira ovaj projekat evropske turneje. I Evroliga je pristala da mi da karte da odem da gledam sve utakmice koje sam želeo. Dali su mi veoma, veoma lep poklon jer je lepo ići po Evropi, ali bez garantovanog mesta odmah je manje lako. Čak i kada sam im rekao da imam problema sa kombijem, uvek su me podržavali. Inače, i ja sam imao neke partnerske odnose, ali istina je da je dinamika pukla kada sam izgubio kombi. Odatle više nisam imao nikakvu vidljivost na svom putovanju.
U samo jednu dvoranu ovaj Francuz nije mogao da stigne iz razumljivih razloga – Tel Aviv.
Nema sedenja u Pioniru
– Video sam više od 50 mečeva sa tribina, na oko 40 različitih lokacija. Nisam mogao da stignem do Izraela, tako da mi dvorana Makabija jedina nedostaje. Ukupno, to je skoro 70 različitih ekipa koje sam video ove godine. I bolje je nego na TV-u.
Svima je jasno šta bi mogao da bude Kasanjov odgovor na pitanje gde je bilo najverlije
– Najvrelija atmosfera vlada između dva beogradska tima. Većina navijača, jednog ili drugog kluba, prati fudbal koliko i košarku. Oseća se da oni žive za svoje klubove, to je neopisivo. U Pioniru je prostor manji pa to čini utakicu veoma impresivnom. Čini se kao da su dva zida okrenuta jedan prema drugom. A onda dolazi pitanje bezbednosti, vrlo brzo je sve prebukirano. Mislim da je bilo mnogo više ljudi nego mesta kada sam došao (smeh). Morali ste da stignete mnogo pre između da biste bili sigurni da imate mesto. Ali, hej… Nije od velike koristi imati mesto na kraju jer 40 minuta stoje svi navijači.
Morate to doživeti da biste to razumeli. Svi su akteri utakmice, to je veličanstveno. Samo te tera da pevaš i učiš srpski. Inače, išao sam da vidim derbi Partizan – Crvena zvezda u “Štark areni”. U jednoj hali bilo je skoro 20.000 pristalica dva rivalska kluba, koji su pevali tri sata. I bilo je prepuno 30 minuta pre početka. Derbi u Štark areni je i dalje malo iznad. Ukupno sam video četiri utakmice Partizana u Štark areni, dve u Evroligi i dve u ABA ligi. Još uvek se vidi razlika na parketu i na tribinama između Evrolige i Jadranske lige. Prava atmosfera je pre svega na evroligaškim utakmicama, ali i dalje je ludo to videti kada si Francuz.
– Posle Beograda, druga najbolja atmosfera je u Atini, iako na turneji po Evropi nisam imao priliku da doživim najbolje mečeve u Grčkoj jer je Panatinaikos prolazio kroz krizu. Šteta jer je atmosfera pala tokom meča, nekoliko vatrenih navijača je napustilo halu u trećoj četvrtini jer nisu mogli više da podnesu poraz Ali, ako ćemo iskreno, obzirom na sve što se dešavalo pre meča, navijače koji su pevali dva sata pre pauze, ipak je bila luda atmosfera. Posle derbija, imao sam neverovatan meč Olimpijakos – Crvena zvezda. Nisam znao, ali to su dva prijateljska kluba zbog odnosa navijača. Na istom su mestu na tribinama i pomešane su crveno-bele zastave dva kluba, čak su zajedno pucali i palili dimne bombe. Nisam to očekivao i bio je to veoma lep trenutak. Takođe, odgledao sam osam različitih klubova u Turskoj i video ženski tim Fenerbahčea (pobednik Evrolige).
Dođite u Beograd da biste razumeli košarku
Najveće razočaranje su tribine dvorana u Španiji…
– Najviše sam se razočarao u Španiji. Real Madrid i Barselona imaju veličanstvene arene, ali je na kraju malo atmosfere, tribine nisu bile popunjene. Možda i zato što sam otišao tamo na samom početku sezone (u oktobru), za njih nije bilo dovoljno zanimljivo, jer svake godine idu u plej-of. Paradoksalno, bilo je mnogo lepše u Saragosi ili Badaloni. U Španiji, gradovi srednje veličine često u potpunosti žive za svoje ekipe. Takođe, to je i Ulm u Nemačkoj.
Priča o Bolonji i ponovo se vraća na Srbiju…
– U Italiji je iznenađenje bila Bolonja. Potcenjen košarkaški grad sa moje tačke gledišta i veoma lep za život. Srbija je bila i veliko otkriće, drugi način života. Druga je atmosfera, tamo morate da odete da biste razumeli. Na primer, možete pušiti svuda (smeh). Od 16 zemalja koje sam posetio, najlepša po pejzažima, atmosferi, hrani je nesumnjivo Grčka. Skoro bih mogao da se vratim da živim tamo. Pomalo kao Litvanija, poslednja zemlja koju sam prešao, koja je izuzetno šarmantna.
Litvanija, pa Srbija
Koja zemlja je ostavila utisak “najkošarkaškije”….
– Litvanija. Druga najupečatljivija zemlja je Srbija. Kada pričate o Evroligi, nemate osećaj da govorite kineski, kao u Francuskoj. Svi znaju imena igrača iz glavnih evropskih klubova. Tamo shvatite da gledanje mečeva pravi veliku razliku jer Srbi godinama prate košarkaška dešavanja i to im je deo kulture.
Kasanj ima jedan veliki san…
– Vratio sam se u Lando da radim ovog leta. Sada bih zaista voleo da nađem posao u košarci posle ovog iskustva. Prijavio sam se za nekoliko pozicija u francuskoj košarci na početku školske godine, tražim pravu priliku. Voleo bih da učestvujem u promociji košarke. Možda je grubo tako reći, ali moj san je da u Francuskoj imam atmosferu kao u Beogradu. Ako mogu da pomognem u tome iz blizine ili iz daljine, to bi bilo više od ličnog ponosa.
Originalni tekst 24sedam.rs
