Odlazak Željka Obradovića iz Partizana nije samo tema dana u Srbiji – to je vest koja se preliva preko celog kontinenta.
Dok se u Beogradu gase svetla jedne ere, evropski mediji pišu o kraju jedne od najvećih košarkaških priča ikada ispričanih.
Grčki portali već tradicionalno izmišljaju transfer senzacije, šaljući Obradovića u PAOK ili Aris – potpuno neosnovano, u njegovoj karijeri nezamislivo.
Ali zato je španski „Mundo Deportivo“ uradio ono što ovdašnje strukture nisu bile u stanju: podsetio ceo svet ko je Željko Obradović i zašto je njegov odlazak praznina koju Partizan neće moći tek tako da popuni.
U njihovom tekstu pod naslovom „Kraj istorijske sage u Partizanu“ nalaze se rečenice koje bi u Humskoj morale da stoje uokvirene.
Željko je centralna figura evropske košarke.
Čovek koji je izgradio dinastije.
Čovek koji je postavio standarde koje danas niko ne može da dostigne.
U Španiji ga ne mere statistikom, već epohama koje je stvarao.
Od Partizana ’92. – kada je sa klincima i bez domaće hale osvojio Evropu – do Atine, Madrida, Badalone i Istanbula, devet titula Evrolige i status najvećeg koji je ikad stao pored košarkaškog terena.
Toliko velikog da ga poređenja više ne mogu da dotaknu.
I zato je toliko teško prihvatiti da je taj isti čovek, vođen principom i integritetom, prvi put u karijeri usred sezone rekao: dosta je.
Ne zato što je pobegao.
Nego zato što je video da tim od početka sezone nema karakteristike po kojima bi se prepoznalo njegovo ime:
— disciplinu
— red
— identitet
— glad
— borbu
— hemiju
— poštovanje ka klupi koja im daje sve.
A to više nije bila njegova košarka.
I zato je odlazak bio jedino pošteno rešenje.
Evropa to razume.
Navijači to razumeju.
Samo uprava Partizana deluje kao da još luta u magli.
Španski list podseća da su svi Željkovi odlasci – iz Panatinaikosa, iz Fenerbahčea – bili rezultat zatvorenog ciklusa, profesionalnosti i principa.
Ali ovo? Ovo je drugačije.
Ovo je praznina u strukturi kluba, stanje u kome je teško govoriti o planu ili smeru.
Obradović je u Partizan ušao 2021. kao nada, kao povratak duše kluba.
Vratio ga je na evropsku mapu, oživeo košarku u Srbiji i regionu, osvojio ABA ligu, podigao publiku kao niko pre njega.
Ali nije dočekao da se ostvari njegov „davni san“ – deseta evropska titula sa crno-belima.
Njegov odlazak zatvara jedno poglavlje – ogromno, monumentalno, najveće u istoriji kluba.
I ostavlja pitanje: šta ostaje iza?
Evropski novinari kažu da ostaje nasleđe.
Ali nasleđe nije dovoljno ako ga oni u klubu ne poštuju, ne čuvaju i ne razumeju.
Jer Željko nije samo trener.
On je identitet.
Stub.
Srce Partizana.
A srce ne može da se zameni tabelama, saopštenjima i improvizacijama.
Sada je jasno više nego ikad:
Partizan mora da se reorganizuje iz temelja, jer je odlazak čoveka koji je klub vratio u život ogolio sve pukotine koje su se godinama skrivale ispod tepiha.
Željko odlazi, ali ostaje legenda.
Partizan ostaje – ali bez ozbiljnih promena, teško da će ostati i stabilan.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN. Piše: Volimpartizan.rs 🖤
