Partizan poslužio Evroligi kao dimna zavesa u trenutku kada je trebalo dobiti veliki ruski novac
Stih, “pare, pare pokreću svet, politiku i nogomet…” od četvrtka pristalice crno-belih pevuše čim pomisle na dodelu specijalne pozivnice za Evroligu u kojoj je njihov klub izvisio, samo naizgled, u poslednjem trenutku.
Naizgled, jer signali koji su se dešavali tokom poslednja dva meseca svima koji umeju da čitaju između redova su davali do znanja da u Barseloni Partizan vide samo kao iznuđeno rešenje. U nedostatku unosnijih ponuda kojima bi se popunile rupe u budžetu, crno-beli bi bili odlično pokriće. Evroliga bi bila društveno odgovorna kompanija koja pomaže revitalizaciju velikana evropske košarke.
Sada je jasno da se informacija koja bi u svakoj normalnoj situaciji bila poslovna tajna, svesno pustila u javnost, kako bi Partizan poslužio kao mamac za aukciju na kojoj je viza dostigla milionske sume. Svote kakve trenutno na tržištu, na žalost Đordija Bertomeua, ne pomišljaju da plate radije viđeni partneri Francuzi, Nemci ili Italijani. Para za razbacivanje nemaju više ni Turci, pa su Rusi bili jedina karta na koju se moralo igrati.
Strpljivo gradeći sliku kako je Partizan favorit, zatim na mah pomenuti i Lijetuvos ritas, koji kao i crno-beli dolazi iz zemlje košarke. Pa opet iznova.
I sve se završilo u skladu sa davnašnjom bugarskom izrekom – “što ne može da se reši sa pari, može da se reši sa mnogo pari”. Prema nezvaničnim informacijama dobro upućenih u dešavanja u Evroligi, ekipu iz Sankt Peterburga vajld karta će koštati osam miliona evra (!), uz to su garantovali i da će im minimalni budžet za ekipu biti 12 miliona evra. Ima i glasova, doduše neproverenih, da nije reč o B licenci, već o trogodišnjem ugovoru!?
Bertomeu, ključna figura cele igre, svakako će se zakloniti iza Borda, a jedini kom će se stvarno izviniti biće Željko Obradović, čije je ime zloupotrebljeno naglašavanjem njegovog lobiranja za crno-bele. Ni to neće biti iskreno, već iz čistog interesa, jer je Kataloncu jasno da bi bez Obradovića njegov projekat bio potpuno poljuljan.
I tu dolazimo do ključa, svi koji su mislili da će činjenica da su Partizanovi treneri (Obradović, Nikolić i Ivković) osvojili 15 titula prvaka Evrope, što je tri puta više od broja godina otkako novi evroligaški klub bitiše u gradu na Nevi, grdno su se prevarili. Evroligu ne interesuju ni četiri Partizanova evropska trofeja, ni svi domaći pehari, ni četvorica stankovnika Kuće slavnih u Springfildu, a ponekog od 17 NBA igrača stasalih u klubu iz Humske sete se samo kad su im potrebni za njihov marketing.
Romantična zabluda u kojoj svi živimo, a u koju su naivno poverovali i u Partizanu, je da bi i Evroliga u daleko većoj meri trebalo da se rukovodi sportskim zaslugama. Naprotiv, ovoj organizaciji su sportski elementi samo pokriće za maksimu Superhika, junaka kultnog stripa Alan Ford, “otimaj od siromašnih i daj bogatima”.
Ali, u svakoj situaciji treba tražiti i dobru stranu. Za evroligašku vizu Partizan bi morao dobro da se pruži preko gubera, a da bi bio konkurentan u tempu kakvo nameće takmičenje u Evroligi i ABA, morao bi da angažuje petnaestak vrhunskih (prilično skupih) igrača, što bi osim značajnog povećanja troška takođe limitiralo minutažu talentovanim juniorima. Ovako, može sa se vrati svojoj formuli uspeha – uporedom stvaranju igrača i rezultata, što će doprineti i potpunoj finansijskoj konsolidaciji.
Partizan kao nagoveštaj sudbine ABA lige
Nije tajna da ugovor ABA i Evrolige po kome prvak igra u elitnom takmičenju kontinenta ističe na kraju sezone 2019/20.
Partizanov slučaj mogao bi da bude signal kako će u Barseloni posmatrati na ceo region, odnosno koliko bi neko novca trebalo da ponudi za to mesto, a da region bude sveden na tri učesnika Evrokupa.
Naravno, pod uslovom da se strasti na Jadranu smire i da se početkom sledeće nedelje na Skupštini u Banjaluci dođe do kompromisa koji ne bi ugrozio budućnost ovog takmičenja.
Tekst preuzet sa portala Sportski žurnal
