Piše: Volimpartizan.rs
Vest o smrti Edina Avdića nije samo tužna, nego i opominjuća, jer pokazuje koliko je malo ljudi u sportu koji umeju da spoje znanje, jasnoću i emociju bez viška buke. Kada takav glas ode u 47. godini, ne ostane praznina samo u medijima nego i u načinu na koji publika sluša košarku. Zato je važno što se oglasio i KK Partizan, kratko i dostojanstveno, onako kako ovakva vest i traži. To nije protokolarna fusnota, nego potvrda da je trag bio širok. Takav gubitak oseti i publika i sama igra.
Crno-beli su u poruci izrazili saučešće porodici i prijateljima, uz jednostavnu završnicu: „Edine, počivaj u miru.“ Nema tu velikih reči, i baš u tome vidim vrednost te objave. U ovakvim trenucima preterivanje deluje neiskreno, a Partizan je uradio ono što klub takve težine treba da uradi — da stane, oda poštovanje i ne pretvara tugu u predstavu. I to je konkretan primer kako klub treba da komunicira u danu tuge.
Avdić i mera koju ovakve vesti traže
Dostupne informacije ne razjašnjavaju okolnosti smrti, i tu je najpoštenije stati bez nagađanja. U vremenu kada svi jure da prvi dopišu detalj više, nekad je profesionalnije znati gde je granica nego imati još jednu rečenicu. Košarka ne gubi samo kad ode veliki igrač; gubi i kad utihne čovek koji je umeo da je objasni. Takve vesti zaslužuju mir, ne trku.
Šta odsustvo Avdića znači za košarkašku publiku
Publika ne pamti samo trojke, titule i derbije. Pamti i glasove uz koje je učila da razume utakmicu, da razlikuje ritam od haosa i važan detalj od prazne priče. Zato nije mala stvar kada se od nekoga opraštaju i bivši i sadašnji košarkaši, kako se navodi u vesti. To govori da njegov trag nije bio zatvoren u studiju ili mikrofonu, nego u poverenju koje je imao kod ljudi iz same igre. Takvi ljudi vremenom postanu deo same utakmice, iako nikada ne šutnu loptu.
Avdić ostavlja pitanje odnosa sporta prema novinarima
Ovde ću zauzeti stranu: klubovi i košarkaški svet prečesto se sete vrednosti ozbiljnih novinara tek kad ostanu bez njih. Ne mislim da je Partizan ovde pogrešio — naprotiv, reakcija je bila primerena — ali mislim da sport u celini duguje više poštovanja ljudima koji godinama drže standard razgovora o igri. U eri buke, ta razlika između komentatora i autoriteta postaje još vidljivija. Slušao sam skoro svaki njegov format, a sigurno ima onih koji njegov rad poznaju detaljnije, ali teško mi je da verujem da se takav glas lako nadomešćuje.
Najpoštenije je da se na ovakvoj vesti ne takmičimo u rečima, nego da zastanemo nad onim što ostaje iza glasa koji je mnogima bio deo košarkaške svakodnevice. Mene kopka jedno konkretno pitanje: da li sport ozbiljne novinare zaista poštuje dok su tu, ili to shvati tek kada ostane bez njih?
