Navijači Partizana često vide u Aleksandru Džikiću naslednika Duška Vujoševića. Pokušaćemo da analiziramo ovu tezu..
Pre svega, Aleksandar Džikić je 4 godine bio pomoćnik Dušku Vujoševiću u periodu 2001-2005. Sam rastanak između njih dvojice u tom momentu nije bio baš prijateljski. Naime, u to vreme, tadašnji predsednik KK Partizan, Joca Pavlović je nameravao da smeni Duška Vujoševića i u tu svrhu je obavio razgovore sa Aleksandrom Đorđevićem, koji su imali za cilj da Đorđević postane trener. To se dogodilo tokom sezone 2004/05, posle četvrtog uzastopnog ispadanja KK Partizan u prvoj fazi Evrolige. Kap koja je prelila čašu je bila tuča između košarkaša Partizana i Hemofarma u Pioniru, nakon koje je trener Vujošević dao neke, ne baš afirmativne, izjave o predsedniku Hemofarma Miši Babiću, koji je ujedno bio i funkcioner JSD Partizan. Kako god, u ovoj kombinaciji, Aleksandar Džikić je bio viđen kao neko ko bi posle Vujoševićeve smene trebao da vodi ekipu do kraja sezone, kada bi Aleksandar Saša Đorđević bio promovisan u trenera. Ovaj plan je preko gospodina Sisketa Čolovića došao do Vujoševića, i on je osujetio ovaj pokušaj smene. Te sezone je Partizan postao šampion u antalogijskoj utakmici u Vršcu, poenima Vlada Šćepanovića u poslednjim sekundama meča. Partizan je pravio dve odvojene proslave osvajanja šampionske titule. Jednu proslavu su pravili predsednik Jovica Pavlović i Upravni odbor kluba na stadionu Partizana, a drugu, u prostorijama pivare MB u Novom Sadu, nešto kasnije, trener Vujošević, direktor Todorić i već pomenuti Siske Čolović. Na obe proslave su bili prisutni igrači. ,Elem, kako god bilo, epilog ovog prilično neprijatnog sukoba je smena predsednika Pavlovića, ali i pomoćnog trenera Džikića, što je za ovaj naš tekst mnogo važnije. Taj Džikićev odlazak u KK Atlas je momenat od koga odnosi između Džikića I Vujoševića uopšte nisu idilični, kao što ih deo navijača predstavlja.
Dakle, prvi deo teksta smo posvetili ličnim relacijama između dva trenera, a u nastavku će biti reči o trenerskoj filozofiji i javnim nastupima. Naime, Partizanov eks trener Dule Vujošević je poznat kao neko, ko pored svog domena rada, ne preza ni da se javno bavi drugim pitanjima. Često je Dule govorio o društveno – političkoj situaciji, ekonomskim pitanjima, široj slici koja se tiče KK Partizan. Nasuprot njemu, Aleksandar Džikić je trener koji se ISKLJUČIVO bavi sportskom tematikom. Jako ćete teško moći da čujete Džikića da komentariše detalje koji nisu usko vezani za ekipu i sportska dešavanja.
Postoje između njih dvojice i neke sličnosti, Džikić hoće da prozbori po nešto o muzici, Vujošević o umetnosti uopšte, naročito književnosti. Oba su izuzetno harizmatične ličnosti i imaju veliko poštovanje od strane Partizanove košarkaške publike. Postoje i neke fizičke sličnosti, koje upadaju u oči.
Sada nekoliko redova o trenerskoj filozofiji. Duško Vujošević je neko ko je poznat po radu sa mladim igračima. Voli da oblikuje mlade ljude i kao igrače i kao ličnosti, S druge strane, Džikić nema iza sebe veći spisak mladih igrača koji su pod njegovim patronatom postali reprezentativci i razvili se u potpunosti. Džikić se mnogo bolje snalazi u uklapanju već formiranih igrača u tim, skladnu celinu. Oba trenera spadaju u grupu strožijih, ali ima razlike u psihološkom pristupu. Džikić često ističe da” sutra je novi dan”, da “utakmica nikad nije pitanje života i smrti”, dok Vujošević igrače često motiviše predstavljanjem određenih utakmica sudbonosnim. Treba biti potpuno pošten, pa reći da Vujošević često ne ostaje u dobrim odnosima sa svojim bivšim igračima, dok to za Džikića ne važi. Takođe, Vujošević je, za sada, neuporedivo trofejniji trener od Džikića, ali je i desetak godina stariji.
Cilj ovog teksta je da se analiziraju ova dva trenera i da se istakne da paralela “Džile je mali Dule” uopšte nije ispravna. Osnovna razlika je u tome što se Dule nekad bavi stvarima koje izlaze iz opisa posla trenera, dok Džile ni po koju cenu neće izaći iz trenerskih ingerencija. Sreća za Partizan je da ima ovakva dva vrsna trenera i harizmatične osobe na svojoj klupi. Ali, treba napraviti razliku. Dule je Dule, Džile je Džile, tako treba i da ostane.
