“Počeo sam da igram u fudbalskom klubu Remont koji se takmičio u kosovskoj ligi. Napravili smo odličan rezultat, pobedili u omladinskoj ligi Kosova i bili smo tada treći u Jugoslaviji. Mitrovica je bila fantastičan grad. Moje okruženje su bili meštani Kosovske Mitrovice. Ljudi koji su tamo rođeni, kojima su roditelji tamo rođeni. Nismo bili Srbi ili Albanci, nego Mitrovčani. Mene to nikad nije zanimalo, tako sam vaspitan. Ja sam više imao drugara Srba nego Albanaca. Oni su me i odveli da igram u Remont, tamo je bilo manje Albanaca od Srba”, počinje priču o svom rodnom gradu.
Iako bi se na prvu loptu dalo pomisliti da je igrao za “srpski” Remont, a ne za “albansku” Trepču (koja je bila ozbiljan klub na saveznom nivou), ta podela, kaže, nije postojala.
“Ne. Remont je bio sirotinjski klub. Bilo je tamo strahovito druženje. Mi smo voleli fudbal i samo nam je fudbal bio važan. I danas imam mnogo prijatelja iz Mitrovice. Gotovo nijednog koji živi u Mitrovici. Većinom raštrkani po svetu, i Srbi i Albanci. Pobegli su odande. Kad sretnem nekog, krenemo sa sećanjima, a onda, kad pitam za ovog ili onog, kažu mi – odselio se. I s jedne i s druge strane. To je tragedija. Došli su u grad ko zna koji ljudi. Ja nisam tamo bio od 1997. godine. Kad mi danas neko kaže Severna ili Južna Mitrovica, ja ćutim. Ne želim da pričam o tome. Ne znam ja za dve Mitrovice. Mi smo išli preko Ibra, ili preko mosta. Nikad nisam išao u Severnu Mitrovicu. Baš tamo gde to zovu Severnom, ispred Tehničke škole bio je jedan vrhunski, tada za nas vrhunski teren, gde su se igrali najbolji turniri. Sve što je bilo lepo nestalo je. Koga god sam pitao, nebitno ko je i šta je, svi su razočarani šta je bilo s našim gradom. Mi, Mitrovčani, mi nismo priznavali nijedan drugi grad. Imali smo Ibar, najlepšu reku u Srbiji, možda u Jugoslaviji. Imali smo FK Trepču, koja je uz Borac iz Čačka bila najstariji drugoligaš u Jugoslaviji”, priča u dahu Prekazi.
Ipak, pitamo ga ako ga toliko “udara” nostalgija prema rodnom gradu, zašto nije otišao tamo tolike godine.
“Ništa me više ne vuče. Roditelji su mi umrli. Braća i sestre su mi se iselili, imam samo sestru koja živi u Mitrovici. Većina mojih drugara nije dole. Nemam više ni kuću…”, tu Dževad Prekazi prvi put prekida inače energično izlaganje svoje prošlosti.
„Kuću su vam zapalili?”, pitamo ga.
“Da, zapalili su je”, odgovara. “Ne interesuje me ko ni zašto”, kaže nam, iako odgovore na ova pitanja nije teško zaključiti. “Svugde imaš budale, sa svih strana. Moju majku, brata s njegovom ženom i troje dece u tom bezumlju u dva navrata su spasili ljudi koji su ih pitali: ‘Šta ti je Preki?’, i spasili ih. Svugde ima i dobrih ljudi. Možda ću jednog dana otići u Mitrovicu, ali ne znam. Moj najbolji drug nedavno je umro. Nisam mogao da odem na sahranu. Ali, šta ćemo, život ide dalje…”
Kao klinac je navijao za Partizan. Imao je sreće da već sa sedmnaest godina zaigra u klubu za koji je navijao.
“Naravno da sam navijao za Partizan. Brat mi je tamo igrao. Kako da navijam za bilo koji klub, a burazer rođeni mi igra za Partizan. S time što kada se vratio za Prištinu, nikad nisam mogao da navijam za Prištinu. Nikad. Bile su u to vreme utakmice Priština-Trepča koje su bile neviđene. To je bio derbi. Ja sam, naravno, navijao za Trepču. Za Prištinu me ništa ne vezuje. Nikad nije. Mi smo priznavali samo Kosovsku Mitrovicu. Ostali gradovi na Kosovu nisu nas zanimali.”
U Partizanu su tada iskoristili što je stariji Prekazi igrao kod njih, i omladinskog reprezentativca Jugoslavije, koji je tada bio tek treći razred gimnazije, doveli u svoje redove. U Partizanu je osvojio tri titule prvaka SFRJ, igrao s Mocom Vukotićem, Ivanom Golcem, “zakačio” i Radomira Antića, Nenada Bjekovića, kasnije Dragana Mancea… Najbolji period mu je bio, kako kaže, kad su treneri bili bivši selektor Ante Bića Mladinić i Zoran Miladinović. Neki smatraju čak da je ta generacija koja je bila prvak 1978. sa Mladinićem na klupi bila najtalentovanija generacija Partizana.
“To sigurno nije bila. Nismo bili najtalentovaniji, samo smo imali dva najbolja trenera koje sam ja upoznao – šjor Biću Mladinića i Zorana Miladinovića. Kod njih nije bilo biranja igrača preko veza i vezica i prostora za bilo kakve nefudbalske stvari. A to u Partizanu nije moglo tako. Posle dve godine oterali su ih. Mi tada jesmo oborili sve rekorde jer smo u sistemu s dva boda imali 54 osvojena u sezoni. To niko nikada nije uradio. Mladinić je kod nas tada uveo ono što su Nemci zvali totalni fudbal. Po imenima smo bili možda četvrti ili peti u zemlji. To su nam i treneri govorili. Ali, kad smo bili jesenji prvaci, onda su nam rekli: ‘Ako ne budete prvaci, nećete dobiti premije.’ Videli smo da možemo da budemo prvi. Nema više takvih ljudi u fudbalu. Kad sam došao u Partizan, živeo sam u jednoj maloj sobi. Pobunio sam se, i onda sam postao jedini kojeg je u svojoj karijeri sa sastanka izbacio šjor Bića Mladinić. Nisam hteo da izađem. Posle sastanka me zvao da razgovaramo. Kaže mi: ‘U pravu si, ‘ajme meni, Preki, ali nisi u pravu.’ Kažem: ‘Šta to znači, šjor Bića, da sam u pravu, a nisam.’ Nije mi bilo jasno. Kaže mi: „U pravu si za svoj problem, ali ne možeš ti kao najmlađi da se buniš.’ Ja sam nosio torbu treneru Mladiniću, Zoranu Miladinoviću, Moci Vukotiću i svoju torbu. Nije bilo rasprave. Nestalo je danas to poštovanje prema starijima”, priča Prekazi.
Partizanove utakmice danas uglavnom preskače.
“Poslednji put sam bio protiv Novog Pazara, i kad sam čuo šta navijači pevaju i viču, samo sam izašao. Nisam ja iz tog sveta. Kod mene postoji samo dobar i loš čovek. Ne razumem te uvrede.”
Tu otvaramo pitanje stare navijačke teze koju su proklamovali Zvezdaši: Da li je Partizan muslimanski tim?
“Ne razumem ni to. Ko je živeo u državi Jugoslaviji? Kakve to veze ima? U Partizanu su igrali fudbaleri, mislim da je Partizan fudbalski tim. Zar je topliko bitno ko si i šta si? Ja sam po nacionalnosti Albanac. I šta sad? Moja žena je Srpkinja. I šta sad? Nisam jedini iz familije koji je u mešanom braku. To je neki drugi svet. Ne razmišljam o tome. Ako poštuješ čoveka, poštuješ i njegovu veru. Moja vera je Če Gevara. Za dobrobit čovečanstva”, kaže.
Iako je najbolje godine života proveo u Partizanu, u sećanju na klub ostala mu je ružna epizoda razlaza, kada su mu, kako kaže, nameštali iz uprave optužbe za “nesportski život”, ne bi li ga diskreditovali kao fudbalera i kao čoveka. Zbog toga je 1984. prešao u splitski Hajduk.
Pitali smo ga i za taj fenomen Hajduka, zašto je bio toliko omiljen širom bivše Jugoslavije.
“Verovatno zbog strijih fudbalera. Ali, pogledajte ko su njihovi kapiteni i najbolji igrači, najmanje je tu bilo Splićana. Baka Slišković je recimo iz Mostara. A Vardić, Slaviša Žungul koji je iz Požarevca, Simović, Jelikić, sve su to igrači s ovih naših prostora. A narod tamo je voleo balun, i ko dođe tamo, on je njihov Bog.”
Ipak, kaže da splitska Torcida ne može da se meri s Grobarima.
“Velika je tu razlika. Navijači Partizana su u velikoj prednosti. Iako je tamo Hajduk život, Partizanovi navijači su uvek bili specifični. Kad sam izlazio iz tunela, samo bih bacio pogled levo na Jug i poleteo na teren. Nikad se nije desilo u Jugoslaviji da gubiš 6:1, a da navijaju i dalje. Rastužio sam se kad sam čuo da je umro Voja Pančevac. Dolazili su s njim ko vojska iz Pančeva. Bez ikakvog interesa. Danas Zvezdini fudbaleri po igrama, ja bar tako mislim, ne zaslužuju da im dođe petsto ljudi. Partizan je pet puta zaredom prvak, a na Zvezdine utakmice dolazi više navijača. Na našu utakmicu veterana dođe hiljadu i po ljudi, toliko ne dođe na Partizan. Nema logike. Tužno je kad se igra pred praznim stadionom. Ovamo jedna grupa zabranjena, jedna nezabranjena. Je l’ ti voliš svoj klub? Zar nije to dovoljno? Druga, kažu, vremena. Ne znam, ne razumem se…”, priča Prekazi.
Posle epizode u Hajduku, završava u Americi.
“To je bila avantura koja je kratko trajala. Tamo sam igrao finale plej-ofa protiv tima u kojem je igrao Žungul. Sa mnom je igrao pokojni Srba Stamenković. To što je on igrao fudbal, to je ono što su imali Pele i Maradona kao najbolji igrači sveta. Bio je maestro. To što je on radio, bilo je van pameti. Nažalost, mlad je umro. U Americi nisu znali gde je Jugoslavija, ali samo kažeš ‘Tito’ i svi popadaju. Ja sam skupljao ploče, soul i bluz. Oni me tamo pitaju: ‘Zar se to sluša kod vas?’ ‘Ma, slušalo se kod nas pre nego što se kod vas slušalo’, kažem im. U Americi sam imao cimera, jednog crnog fudbalera. Ja hoću da ga zagrlim, a on se uplaši. Gde belac njega da grli. Ja ga molio da me vodi u njihove klubove, da uživo slušam soul, on mi kaže da se plaši toga. Eto, koliko smo i u tome bili napredniji od njih.”
Po povratku iz Amerike prelazi u Galatasaraj, gde je postao legenda koja hoda. Odveo je Galatasaraj u polufinale Kupa šampiona, što je i danas jedan od najvećih uspeha kluba u istoriji.
“Simović je otišao u Galatasaraj, a Tomislav Ivić je bio trener. Kad sam se vratio iz Amerike, zvao me je Zoran i pita: ‘Nane’, tako me je zvao, ‘je l’ bi ti došao u Istanbul?’ Samo mi je bilo važno da idem negde. Turski i grčki fudbal u to vreme, to je bila zadnja rupa na svirali. Kad sam video da treniraju na zemljanim terenima, pomislio sam u kakvu sam katastrofu došao. Trener im je bio Jup Derval, do tada selektor Nemačke s kojom je bio prvak Evrope. Tada su oni krenuli da ulažu velike pare. Bilo je otvaranje sezone, deset hiljada ljudi me nosi na teren. Otišao sam na razgovor, oni su videli da sam muslimanske veroispovesti, i ponudili mi državljanstvo, da bi imali mesta za još jednog stranca. Ja nisam tad hteo ni pod razno. Rekao sam: ‘Moja jedina vera je Če Gevara.’
I kasnije, kad bi me pitali za religiju, da li sam musliman, rekao bih: ‘Moja jedina religija je Če Gevara.’ I to su znali. Ja sam ateista. Volim da se obratim čoveku, a ne nekom ko ne postoji. Preganjali smo se, a na kraju smo našli dogovor, posle priprema nisu mogli da veruju kakvog su igrača dobili za ‘dž’.
Jednoj ulici su tamo dali moje ime. To je bila ideja tadašnjeg premijera Ozala, kad nas je posle uspeha pozvao na prijem. Tad sam već bio tamo nekoliko godina, i pristao sam da uzmem državljanstvo. Ali, objasnili su mi da treba da mi daju tursko ime i prezime. To mi se nije sviđalo. Igrali smo posle superkup, oni to zovu Kup predsednika. Kad smo došli kod njega, ja sam skinuo dres, i rekao mu: ‘Vi stalno delite poklone, evo i vama da imate nešto za uspomenu.’ Onda su neki koji stoje iza njega rekli da sam predao za pasoš. Ispred autobusa, sačekali su me i rekli da dođem u Ankaru u ponedeljak, i ja sam jedini u njihovom zakonu koji je dobio pasoš na svoje ime. On je rekao da mora da postoji ulica s mojim imenom. Proglašen sam za najboljeg stranca svih vremena, i treći najbolji igrač u istoriji kluba. Turci su fanatici, držali su me na dlanu. Nikada za sedam godina tamo me nisu psovali, zviždali, vređali. Dešavalo se da izađem na teren i da ne mogu da pogodim pas na pet metara. Loš dan. Ni tada se nije čuo zvižduk. Ja sam bio sa tim navijačima. Oni su vredan narod. Radi se po ceo dan. Njihovo najveće zadovoljstvo je da dođu na utakmicu. Ta sirotinja nas je bodrila uvek. Nisu me interesovali oni u odelima što dođu na utakmicu i budu tu petnaest minuta. Kad god su me zaustavili da se slikaju sa mnom, da se pozdrave, nikad nisam odbijao”, priseća se Prekazi.
Danas, kažu, kada bi živeo u Istanbulu, ne bi imao nikakve troškove života. Odlučio je, ipak, u ono najgore vreme 1993, kad se ovde ratovalo, da se vrati u tada “skraćenu Jugoslaviju”.
“Psihički je bilo mnogo teško. Imao sam ponude da budem direktor škole fudbala, ali taj deo životne priče sam precrtao. Prestao sam da igram kad je počeo taj naš bratoubilački rat. Nisam više imao volje da igram. Zašto bih ja izgubio živce tamo dok mi se zemlja raspada? I ja i moja žena. Tamo bismo poludeli. Kad smo odlazili, rekli su mi: ‘Da li si lud, gde ideš tamo je rat?’ Kad smo došli, ovde su mi rekli: ‘Da li si lud?’ Došao sam u moju zemlju, u moj grad. Beograd je moj grad. Ovde sam proveo najlepše godine života.”
