Dušan Kecman: Tihi div Institucije koji je utišao Zagreb i postao besmrtan

Piše: Volimpartizan.rs

Postoje imena koja se u hodnicima naše Institucije izgovaraju sa posebnim tonom, a ime Dušana Kecmana je jedno od onih koja pišemo velikim slovima, svesni da smo bili savremenici čoveka kojeg je sudbina obeležila za večnost. Tri poena, trojka ili trica – kako god je zvali – u mislima svakog navijača Partizana uvek prizivaju dve legende crno-bele boje: Saleta Đorđevića i Dušana Kecmana. Prema njima dvojici svaki verni pratilac naše svetinje ima poštovanje do neba i naklon do zemlje, jer nisu nam podarili samo poene, već su nam dali onaj neopisivi osećaj da je nemoguće zapravo dostižno ako veruješ dovoljno dugo.

Dule Kecman, taj tihi momak, a neverovatno veliki junak, bio je odabran od sudbine da postane simbol jednog vremena. Nema tog sportiste koji ne sanja put kakav je on imao, niti košarkaša koji ne bi dao sve da mu se ime ne skida sa usana uvek kada se vraća sećanje na neki istorijski potez. Kec i Zagreb, Dule i trojka, onaj Silni i onih 0,6 sekundi… Taj 25. april 2010. godine ušao je u legende Partizana i košarke uopšte, ne samo kao sportski rezultat, već kao pobeda svih onih koji cene istinske ljudske vrednosti. Taj koš, koji je Instituciji doneo četvrtu uzastopnu titulu Jadranske lige, ostaće uz Saletovo potapanje Evrope kao najvredniji dragulj u kruni kluba, čineći ovog majstora besmrtnim.

Ali Kecman nije samo onaj jedan šut. On je tri puta dolazio u svoj Partizan, proveo sedam godina u dahu teškog rada, krvi i znoja, postigavši stotine trojkih i hiljade koševa. Postao je toliko naš da je opevan u pesmama i utkan u slogane, a sve je to zaslužio pre svega svojom kulturom, požrtvovanjem i pripadnošću koja se danas retko sreće. Dobro pamtim onaj osećaj čudne praznine koji bi se javio svaki put kada bi Dule odlazio iz kluba, i onu trenutnu sigurnost i radost koja bi nas preplavila pri svakom njegovom povratku. Jednostavno nas je “kupio” svojom tišinom koja je na terenu bila glasnija od bilo čije vike.

Koliko je bio poštovan svuda, najbolje je pokazao spisak prijatelja i saigrača koji su ga 2014. godine ispratili u igračku penziju. Te večeri, tribine su bile naše svedočanstvo ljubavi prema divu kojeg smo kasnije gledali na klupi svetinje u odelu i beloj košulji. Čak i da su Brazil i Marakana bili tada u Beogradu, ne bi mogli da prime svu tu količinu emocija koju gajimo prema čoveku koji je definisao šta znači biti igrač Partizana. KEC, KEC, KECMAN… Zauvek ćemo pamtiti sve, jer takvi se ne zaboravljaju.

Dok ga danas posmatramo u nekim drugim ulogama, ostaje ono jedno pitanje koje me uvek kopka kada se setim Zagreba – da li je on u onih 0,6 sekundi zaista video obruč, ili je to bila čista ruka sudbine koja je znala da niko drugi to ne zaslužuje više od njega?

Sve je to ipak, SUDBINA!

VolimPartizan.rs