Letovanje 2008, polovina juna, Grčka, Polihrono.
Uvek sam mrzeo iznuđena nova poznanstva – kao deca nam se slažu, vidi kako se lepo igraju, njihova ćerka prosto obožava našu… OK, neka se igraju, ali to ne znači da i ja odmah moram da idem sa detetovim roditeljima na kafu ili pivo. Ali ajd`, zalomilo se tako. Do kraja letovanja ostala su još tri-četiri dana, a mi kud god da mrdnemo naletimo na porodicu koja je bila u apartmanu do nas. Žena udari nekakvu spiku sa mamom klinke koja je pravila kule od peska sa našom devojčicom, kad odjednom posle podne na plaži njihov peškir do našeg, a ćale od te male kupuje i mom detetu sladoled. E do kurca, sad nema nazad, uzvratim i ja kasnije sa breskvama. Uveče sedim na terasi kad sa desne strane preko niske ograde stiže tanjir sa palačinkama – “pekla sam za moju decu, pa evo neka se i vaša curica zasladi”. Zahvalim se, osmehujem se kiselo, ali ajde izdržaću još tih par dana.
Sutradan smo već postali prijatelji do jaja. Tata koji je isfurao beli kupaći, započinje razgovor. Trudim se da odgovaram sa da ili ne, ali ne vredi, razvezla se priča, te ubrzo dođosmo u situaciju da sada ja njemu postavljam pitanja – odakle je, šta radi, čime se bavi… Žena je prethodno saznala da su i oni Novosađani, što se po akcent mame kontalo iz prve, a ćale je tu iz nekog sela sa strane. Obzirom da je Novi Sad obična palanka, gotovo je nemoguće da se ljudi sličnog godišta ne nađu bar u nekoj priči i nemaju bar neke zajedničke prijatelje/poznanike.
Uglavnom, visoki gari, pocrneo najstrašnije, započinje priču o fudbalu, te reče da je fudbalski sudija u drugoj ligi. Hm, zanimljivo. Usitnilo letovanje, poslednji dan na plaži, sad smo već toliko bliski da igramo i picigen u vodi. Krenula priča o klubaštvu, ko za koga navija, na kojoj je utakmici bio, kakav je fudbal u drugoj ligi. Konstatujemo kako svi Grci na Halkidikiju prosto obožavaju beogradske crno-bele, zbog PAOK-a, naravno. Izbacio sam priču da sam i ja simpatizer Partizana ali me ne zanima previše srpski fudbal već sve pratim onako površno. Na to će on direkt u vugla: “Jedva čekam da počnem da sudim prvu ligu, pa daj bože da mi zapadne derbi, da izmislim penal u zaustavnom vremenu, naravno za zvezdu!” U jebo te, šta ovaj priča, pomislih, dok su nam deca visila sa ramena u vodi. Kontam u glavi – kakva sreća što ujutru palimo ćeri!
Prođe neko vreme, počelo novo prvenstvo, kad u novinama meni poznato ime, prekomandovano iz druge u prvu, tačnije iz prve u superligu Srbije. Nikada nisam previše obraćao pažnju na to ko kome sudi, ali mi je bilo “drago” što je moj drugar sa letovanja avanzovao i konačno dobio priliku da pomogne klubu za koji navija. U sezoni 2009/10. momak je tri puta sudio crveno-belima koji su sva tri puta upisali tesne pobede, u gostima protiv Mladog Radnika i BSK-a, odnosno kući protiv Smedereva, kada je domaći tim slavio sa 2:1, a penal koji je dosuđen nakon pada Kadua u šesnaestercu Smederevaca, da se ne lažemo, ne svira se ni rođenom bratu. Zbog očigledne krađe, mladi sudija i njegovi pomoćnici skinuti su sa liste arbitara za naredno kolo. Jebi ga, dešava se, dečko je početnik na velikoj sceni, izgubio se na našem najvećem stadionu, do juče je sudio u Jagnjilu i Banatskom dvoru, imao je tremu zbog atmosfere, buke…
Ipak, majstor je ponovo ozbiljno pogurao crvene vrlo brzo. Naredno prvenstvo, komšije dobijaju Metalac u gostima sa 1:0, a moj prijatelj svaki iole mrki pogled domaćih sankcioniše kartonom i preseca im svaku ozbiljniju akciju ofsajdom, kontrafaulom… Potom je briljirao i na Banjici gde je žrtva bio Rad koji je pobeđen istim rezultatom uz par sumnjivih situacija, a domaći su protestvovali da je pobedonsoni gol gostiju pao iz ofsajda. Ali dobro, da ne sitničarimo da li je strelac tog pogotka bio u liniji ili korak ispred odnosno iza Radovih fudbalera… da je bio ofsajd sigurno bi mu linijski sudija signalizirao.
Kerry Dixon
